LJUBAV JE NESTANAK STRAHA

Sagovornik: Kad god zavolim nešto, ili nekoga, nije važno, u meni se automatski pojavi strepnja, jedna vrlo neobična bojazan. Da li je to strah od gubitka?

Sah: Ne. Ljubav nikada ne stvara strah. Ljubav je nestanak straha. Međutim, problem je u tome što čovek ne zna za ljubav koja ne zna za strah. Ono što imenujemo kao "ljubav" može da bude hiljadu i jedna stvar, ali proglašavanje bilo čega ljubavlju je samozavaravanje - ne ljubav. Mi ne volimo kad nam neko dira naše najdraže iluzije. Jedna od najomiljenijih iluzija ljudske rase je svakako iluzija ljubavi.

S: Kako je moguće da nismo svesni toga?

Sah: Ljubav, tj. ono što se smatra ljubavlju, predstavlja ek-sternalizovanu potrebu za samoispunjenjem. Pošto to niko ne vidi, niko oko toga i ne diže galamu. Čovek je nesvesnošću izgubio sebe, pa se traži kroz relacije. Tražimo se na mestima na kojim se nismo izgubili, ali svi to rade, i stoga, čak i ako primetimo da nešto nije u redu, inercija mase nas prosto odvuče od dubljeg ispitivanja tog problema. Pošto svi oko tebe govore o ljubavi kao o nečemu dostupnom i normalnom, vremenom prestaješ da se pitaš šta je ona. Jednostavno, počinješ da se utapaš u zajednicu izgubljenih ljudi, i krećeš da se, kao i svi ostali, tražiš kroz druge. Kad bi sa bilo kim iskreno popričala, videla bi da i drugima nešto smeta i ne odgovara, kao i tebi, ali svi tu nejasnoću - šta ljubav jeste, šta ljubav nije - pripisuju ljudskim lažima, onom drugom, a ne sopstvenoj nemogućnosti đavole.

S: Da li to onda znači daje ljubav iluzija, to jest, da ljubav uopšte ne postoji?

Sah: Ljubav postoji, ali nema srca koje je dovoljno široko da obuhvati to stanje. Postoji vino, ali čaša nedostaje. Kao vrlo mlad aspirant, pre otprilike četrnaest godina, imao sam silnih problema da, proučavajući tantru, razumem koncept boginje Kali. Kali je simbol određenog stanja svesti koje se pojavljuje iznenada, ne-postupno, praskovito. Drugim recima, pojavu tog stanja niko ne može da predvidi. Tantrička ikonografija i legende povezane sa tom strašnom boginjom, nisu mi pomagali da dođem do saznanja. Što sam više razmišljao o konceptu Kali, to sam bio sve dalje i dalje od rešenja. Sjedne strane se kaže daje Kali boginja smrti, razaranja, totalne destrukcije, a s druge daje simbol ljubavi, predanosti i milosrđa. To me je ubedljivo najviše zbunjivalo. I tek, jednog jutra, za vreme sedenja u meditativnom položaju, došlo je do eksplozije razumevanja, i smeh je prosto pokuljao iz mene. Sve je bilo toliko očigledno da sam se čudio kako nisam ranije mogao da shvatim nešto tako jasno i opipljivo. Šta se unutar mene samoga boji smrti? Šta oseća strah? Ono što je smrti dostupno, zar ne? Besmrtnost bića ne zna za strah. Smrti se boji ono što je i smrtno i mrtvo: ličnost, iluzija posebnosti, takozvano "ja". To izmaštano "ja" je odraz poznatog, a smrt je Veliko Nepoznato, ubica neživog. Hoću da kažem samo jednu stvar: ljubav je smrt poznatog. Ljubav je rađanje živog i, shodno tome, smrt neživog. Sve što je u nama živo ljubav će uzvisiti, ali će pokositi sve ono stoje samo imitiralo život. Za čoveka koji nije spreman da voli, ljubav je tamna strana boginje Kali: bol, patnja, uništenje iluzija. Čovek koji je spreman da mrtvi deo sebe direktno sagleda, bez obzira na posledice, u stanju je da, kroz mračni tunel suočavanja, prihvati i svetlost one druge strane: radost spoznaje, preobražaj bića, milost života samog po sebi. To je težak put. Ljudi obično misle da je put srca nešto bajkovito i sentimentalno, ali toga nema u stvarnosti, i činjenice su potpuno drugačije. Jedno je sigurno: ko oseti ljubav, više ne može da ostane isti. Ostali, koji su statični, mogu samo da pričaju priče o ljubavi (kao o nečem već doživljenom, dakle poznatom).

S: Zbog čega se u svakom ljubavnom odnosu pojavljuje vezanost?

Sah: Zato što je ljubavni odnos, u suštini, psiho-seksualni ugovor, a ne odnos. Odnos je nešto što nas menja, produbljuje, oplemenjuje, i odnos, zaista, zahteva, s naše strane, veliku hrabrost. Ugovor je statičnost u paru; statisti se spajaju i razdvajaju, nepromenjeni. Iluzija bliskosti stvorena je zavis-nošću obe strane.

S: Ali zašto dolazi do pojave zavisnosti?

Sah: Čovek sam po sebi, ako je iole pošten, mora da prizna koliko mu je teško da prihvati sebe. Prihvatiti sebe u potpunosti znači postati integralno odgovoran, a to je vrlo teško. Pošto je to samoprihvatanje nešto što je gotovo nemoguće za većinu ljudi, mi počinjemo da se identifiku-jemo samo sa onim slojevima (vlastite psihe) koji su socijalno korisni. Tim rascepom - između priznatih i nepriznatih delova - čovek stiče trajno nespokojstvo, osećaj neadekvat-nosti i nezadovoljstva. Kad god se pojavi neko ko nas, naizgled, prihvata, on ili ona unosi veliku promenu u naš život. Preko partnera se osećaj neadekvatnosti polako gubi, a zadovoljstvo narasta. Osećamo se vredni, tuđa osećanja nam imponuju, a grč neprihvatanja sebe kao da nestaje. Zbog toga je jedan pisac izjavio: "Voleo bih sebe, pod uslovom da se gledam kroz oči žene koja je u mene zaljubljena." Ali, ono što oba partnera uskoro shvataju kao surovu istinu, ili nesreću u sreći, je činjenica međuzavisnosti, nastala kao plod obostranog bega od sebe. Naravno, ne radi se o istinskom ra-zumevanju, već o prisilno nametnutom zaključku. Obe strane se osećaju prevarene, mada su obe strane varale - doduše ne namerno. Međutim ako ja ne mogu da prihvatim sebe, onda moram da se predstavljam, i ko god me upozna, pre ili kasnije moraće da se suoči sa pravim stanjem stvari, a ono uvek izaziva razočarenje. Problem je u tome što mi od drugog očekujemo da učini ono što mi sami nismo kadri. Ti ne možeš da prihvatiš sebe, i moja pažnja ti stvara privid sreće i ljubavi. Ja sam sebe takođe odbijam i to me čini nezadovoljnim, ali tvoja posvećenost mi pomaže da to zaboravim, pružajući mi veliko zadovoljstvo. Ne prihvatajući sebe, mi se igramo ljubavi, sve dok nas brojnost iskustava, tj. raznoraznih situacija, u potpunosti ne ogoli i tako razbije draž iluzije, ostavljajući nas bespomoćnim i usamljenim, onakvim kakvi uistinu jesmo. U takozvanoj ljubavi mi se ponašamo kao da smo zavisni od heroina. Zbog toga jedan moj poznanik kaže: "Zaljubljeni par ne čine dva čoveka nego osmoro ljudi: dva narkomana, dva dilera i četiri budale." Pažnja i naklonost su droga. Ona je opasnija od bilo koje druge, jer je najjeftinija, najhalucinogenija i stoga najrasprostranjenija. Čovek se na nju lako svikne, a teško odvikne. Da do zavisnosti ne bi došlo, i da odnos ne bi bio samo puki ugovor dve kukavice, neophodno je imati odgovornost prema sebi. Ako sebe ne prihvatim, tuđa briga će mi samo zataškati problem. Sartr kaže da je pakao "onaj drugi", ali ako prestanem da bežim od sebe i time ugasim vatru vlastitog pakla, "onaj drugi" može da postane raj. Odgovornost prema sebi ogleda se u našoj hrabrosti da se prihvatimo u celini, do kraja. Ako od drugih očekujemo da se prilagode našoj mehaničnosti, ili ako pokušavamo da tu istu mehaničnost sačuvamo, bez obzira na tuđe patnje, onda smo neodgovorni. Spremnost da se raste i kroz "ne-ja" je preduslov za odnos. Involutivna relacija je ugovor. Odnos je evolucija u paru. Naša ljubav nije ništa drugo do ego-ekonomija: "Ulažem vreme u tebe da bi mi davao ono što sebi ne mogu dati: ispunjenje, osećaj lične vrednosti, zadovoljstvo i značaj". To je ugovor. Ne moram da naglašavam da se on uspostavlja neverbalno.

S: U kom trenutku čovek postaje spreman za međuljudski odnos?

Sah: Čim shvati svu besmislicu predstavljanja i samo-očuvanja. To zahteva iskrenost i veliku smelost, ali posledice razumevanja uvek ublaže bol "prelaznog perioda". Čovek je spreman za odnos kada prekine ugovor sa samim sobom, jer da bi odnos mogao da se stvori u spoljašnjem svetu, on prethodno mora da se začne u unutrašnjem. Prekid ugovora je prekid sa lažima. Čovek je toliko slab da i pred sobom mora da izigrava neku moć. Mi smo samo maš ine koje uništavaju kiseonik, psihološki leševi koji ne primećuju da su mrtvi zbog vitalnosti tela. Kada bi, meditativnim naporom, nepripremljen čovek pobliže osmotrio vlastitu dušu, pobegao bi glavom bez obzira od tog potkoznog pakla i nikad se više ne bi predstavljao. Ako nisam prihvatio odgovornost prema sebi, tj. ako ugovor sa sobom i dalje važi, kako da izbegnem emocionalno kalkulisanje, laž i polno manipulisanje sa svetom oko sebe? Ne mogu da budem iskren sa drugim ako se prema sebi ponašam kao hohštapler. Ne mogu da poštujem drugog niti da volim bilo koga ako sebe samog prezirem i potkopavam iz dana u dan.

S: Ali zašto čovek ne može da voli sebe? Šta je to što ga tera da beži od sebe?

Sah: Bitno je da ti prestaneš da bežiš. Kad prihvatiš sebe, moći ćeš da budeš i srećan i zadovoljan u odnosu sa sobom. Ali zaista, zašto mi uopšte imamo taj strah od samoće? Možda zbog toga što osećamo da smo vredni samo kad smo nečemu korisni. Biti sam je predivno iskustvo samo za čoveka koji je autentičan. Duhovan čovek može da oseti svoju vrednost bez relacije, a samim tim, u stanju je da tu istu vrednost prenese i na svet međuljudskih odnosa.

S: Kako da znam da li sam na putu ka sebi ili bežim od sebe? To jest, šta mi dokazuje da postajem sve više svoj? Kako da tačno znam da li sam autentičniji?

Sah: Po plodovima suočavanja sa samim sobom. Po rezultatima samoprihvatanja. Po posledicama prihvatanja odgovornosti. Snaga radosti kojom zračiš je merilo tvoje autentičnosti. Ako si nesrećan ili nezadovoljan, to je siguran dokaz dubokog samozaborava. Probuditi se znači oživeti ekstazu koja oduvek postoji, oživeti vedrinu kojoj ne treba nikakav spoljašnji povod. Sreća, znači, nije uzrok već pos-ledica samospoznaje. To ne znači da mi stvaramo Sunce -samo dižemo zastor neznanja. Ako u sebi pronađeš radost, videćeš da je ono što sada dobijaš od spolja puka imitacija.

S: Ali zašto mi uvek naiđemo na imitaciju?

Sah: Slično privlači slično. Čovek nije u situaciji da bira čoveka - bolest izabere bolest. Efekti su poznati.

S: Tamna strana boginje Kali...

Sah: Ne. Senka njene tame. Uništenje iluzije zahteva ogromnu hrabrost, a ona se retko sreće među onima koji veruju da vole. S: Hvala Vam, zaista. Bez obzira na sve, moj strah se smanjuje. Sah: Znam. Ovo nije bas ugodno ali upravo zbog toga volim Saha jer ide direktno,bez uvijanja. Mene pogadja sakom,ali znam da i mnogima zadaje samar pa mi lakne. Jedino se ne slazem da neko moze pobjeci od svog potkoznog pakla jer gdje god ode i pakao vodi sa sobom.Ni u misjoj rupi se ne moze sakriti a predstavljanje isto ne moze zaobici jer sve dok bjezi ego raste. Kako je rekao Freud:ego je pravo boraviste strepnje.

LJUB-AV:to je kao kad pas zgrabi kost i posesivno zarezi,grrr-to je moje. Naravno postoji i ona Sahova varijanta:nemam sebe a nisam na gubitku! Nedostizno jer ko je lud da se odrekne sebe.

Knjiga "Sah-zivot je sada" je dostupna na internetu u pdf-u.