Lajkanje u mom selu

Eto, star sam već, al se svijetu ne mogu načuditi. Naučilo me na internet, pa se sad iščuđavam na svakom koraku, k'o da da se dosta čuda već nisam nagledao. Eto na priliku to lajkanje. Šta fali našoj riječi sviđa mi se?

A sve se eto poingležilo.

Kad sam bio dijete imali smo ćuku kojeg smo zvali Žućo, a ne kućni ljubimac. Nije bio neki rasni ovčar, ali je bio nezamjenjivi, vječno budan čuvar. I danju i noću je javljajo svačije približavanje našoj kući. Na poznate se oglasio samo kratkim av..av, a na nepoznate režanjem i glasnim lavežom. Javljao je on o svemu što se motalo oko naše kuće; zmije, ježevi, lisice, skak'o je uvis na dosadne svrake, ma bio je nevjerojatan i nezamjenjiv.

Za lijepih toplih noći, kad su naši komšije kradom išli za dražima noći, on bi samo kratko polajkivao kratkim av..av, tek toliko da nam javi da njemu ništa ne prolazi nezamijećeno. Znao bi tako polajkivati satima, jer bilo je u komšiluku dosta mladih udovica i raspuštenica i k njima se svako malo zaputilo neko muško čeljda željno malo muvanja. Tad bi naš Žućo lajkao pomalo na svakoga i to vam je meni lajkanje. Čini mi se da se i onaj cuko koji je iš'o u svemir zvao Lajka, pa ti vidi.

A na internetu, rec br'te sviđa mi se, ljepše zvuči od lajkanja, a i naški je...