Bilo jednom jedno kraljevstvo koje je naravno imalo kralja.Kralj naravno nebi bio kralj da nema visoko mišljenje o sebi,dozu narcizma,moralnosti i dobronamjernosti.Međutim podanici su mu bili svi u kurcu,nezadovoljni,agresivni i što je najviše vređalo kraljevo čistunstvo psovali su ko kočijaši.Šta če on nego donosi zakon/uredbu kojom se zabranjuje psovanje jer tako više ne ne ide,to je preveliki jaz,zamisli Ja ovako čist a moj odraz!!

Naravno podanici imaju još jedan razlog više za psovanje jer sada čak ne smiju ni psovati a to im je bio jedini ventil da si daju oduška muci.Kralj pojačava policiju,gradi zatvore,smišlja program preodgoja koji na kraju rezultira happy endom.Svi podanici na kraju obuke zahvaljuju kralju i viču živio Kralj.Nastaje idila sve dok Kralj  na žalost ne umre.Ali podanici više nisu u stanju reči čak ni hvala Bogu več i dalje viču živio Kralj!

Možda bi bilo bolje da je Kralj umro prije donošenja zakona jer bi podanici imali debeli razlog manje za psovanje.Ali,ali,možda,možda!! jer kad je ljudski faktor u igri onda uvijek postoji i druga mogučnost.

Šta da je Kralj bio zaista dobar? ovi bi opet imali razlog za psovanje jer bi na kraju krivili Boga što im je uzeo Kralja!

Poanta:je li bolje kad je gore ili je gore kad je bolje?