Nakon dugog hoda, zaustavili su se kod malene kolibice, sklepane od pruća i otkinutih grana..Raj je prvi ušao unutra..

Čula ga je kao je zove:"Sestrice, sestrice, dođi, trebaš mi ovaj puta ne mogu sam.."

Kad je Rajnana ušla, bio je skoro mrak..Morala je nos i usta prekriti maramom, jer smrad je bio neizdrživ..

"Donesi vode, sestrice, moram promijeniti zavoje.."Zamolio je Raj..

Tek sad je Rajnana shvatila  da je u kolibi bio gubavac..Ustuknula je od užasa, jer to je bilo jedino čega se bojala u životu: ljepote koja to više nikad neće biti, smrti ljepote i mirisa raspadanja te ljepote..

Uvijek je bježala kad bi joj se bilo koji gubavac približio, jer, u sebi taj strah nije mogla suzbiti..

Krivila je samu sebe i nadala se da će taj strah proći vremenom..No on je kao golemi oblak nadvio njenu dušu..

"Rajnana..molio je Raj, dok je skidao posljednji zavoj," donesi tu vodu..

Širom otvorenih očiju pogledala je oči gubavca, koje su začudo još bile lijepe..

Kriknula je od užasa..Te oči koje su je tako tužno i molećivo gledale, bile su te oči koje je toliko čekala da ih vidi..

Zaplakala je od vlastite bespomoćnosti, i istrčala van..

Strah je pobijedio njenu želju za ljubavlju..

Sasvim običan a tako golem, mračni, snažan ljudski strah.. Trebala je ostati uz njega..Trebala je..

Ali Rajnana je kukavički otrčala do čamca i divljim nervoznim pokretima prala ruke u rijeci..

Čekala je Raja, užasnuta spoznajom vlastite slabosti..

Ni traga njenoj hrabrosti i ljubavi..

"Tko sam ja?" upitala se, zagnjurila lice u ruke i zaplakala...