........................

- Ono što je važno, to se ne vidi…
- Naravno…
- To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
- Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i užeta… secas li se… bila je slatka.
- Naravno…
- Gledaceš nocu zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleceš dakle da gledaš sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nešto…
On se opet nasmeja.
- Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
- Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
- Šta hoceš da kažeš?
- Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ceš imati zvezde kakve niko nema…
- Šta hoceš da kazeš?
- Kad budeš gledao nebo, nocu, pošto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ceš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
- A kada se utešiš (covek se uvek uteši) bice ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaceš mi uvek prijatelj. Poželeceš da se smeješ sa mnom. Otvoriceš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smeješ gledajuci u nebo. A ti ceš im tada reci: „Da, zvezde me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
- To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…

„Mali Princ“

Pretpostavljam da znate pravila. Ako zelimo, mozemo ponovo da se rodimo, i da se jos jednom oprobamo u zivotu, ali prvo moramo da popijemo malo vode iz jezera zaborava, da bi nam se prosli zivoti izbrisali iz secanja. Tako je to u teoriji; ali, kao i sve teorije, to je samo teorija. Jezero zaborava ne funkcionise uvek onako kako bi trebalo. Mnogo ljudi se seca svega. Neki kazu da ima vise vrsta vode – da se sluzi i voda iz jezera uspomena. Ja ne bih znala.
…
Ja nikada necu piti sa jezera zaborava. Ne vidim svrhu. Ne: vidim svrhu, ali ne zelim da rizikujem. Zivot koji sam vodila bio je prepun teskoca, ali ko kaze da sledeci nece biti jos gori? Cak i putem ovog ogranicenog uvida mogu da vidim da je svet podjednako opasan kao i u moje vreme, osim sto su beda i patnja mnogo vece. Sto se tice ljudske prirode, jeftina je imitacija kao sto je uvek i bila.“

M.Atvud, Penelopijada

„Oh, govorio mi je taj jadni bogalj… samo jednom! Moci jednom zagrliti svojim rukama „koga bilo za kime izgaram“, kao što kaže Virgilije.
Izgleda mi da bih se, pošto jednom okusim tu radost, lakše pomirio sa sudbinom – da nikad više ne doživim nijednu; da bih se lakše pomirio sa smrcu.
„Tu radost nesrecnice!“, rekoh mu,  „zato što si jednom okusio, želeceš još više. Ma koliko ti bio pesnik, mašta u tim stvarima manje muci coveka nego uspomena.“
A medutim, koliko sam se puta u casu kad sam trebao da uberem neku radost, naglo od nje okrenuo, kao što bi to ucinio neki asketa.
Nije u tome bilo nikakvog odricanja, vec jedno tako savršeno išcekivanje onoga što bi ta sreca mogla da bude, jedno tako potpuno iživljavanje unapred, da mi ostvarenje ništa novo nije moglo doneti, da mi je ostajalo samo da predem preko toga, znajuci dobro da pripremanje uživanja može da pruži zadovoljstvo samo ako mu oduzme draž i da najlepše oduševljenje obuhvata celo bice samo ako je neocekivano.Ali, bar sam znao da iz sebe odagnam svako ustezanje, stid, zalihe pristojnosti, bojažljiva kole-banja, od kojih culna slast postaje plašljiva i koja pripremaju dušu za grižu savesti posle zasicenja puti. Pun sam bio unutrašnjeg proleca i svi odblesci , sva rasvetavanja i cvetanja koja sam sretao na svom putu izgledali su mi kao njegovi odjeci. Bio sam tako vatren da mi je izgledalo da mogu bilo kome drugom da prenesem svoju vatrenost kao što se prenosi vatra cigarete, i da to samo podstakne moj žar. Otresao sam sa sebe sav pepeo. Iz mojih je pogleda izbijao smeh rasute, beskrajne ljubavi.
Mislio sam: dobrota je samo zracenje srece, a moje se srce davalo svima, samim tim što je bilo srecno.
Zatim kasnije… Ne, nije to bilo ni smanjenje želja, ni zasicenost, to što sam osecao da dolazi s godinama; ali, cesto osecajuci unapred na svojim gladnim usnama vrlo brzo iscrpljivanje uživanja, poseodvanje mi je izgledalo manje vredno od traženja i sve sam više pretpostavljao utoljavanju žedi – samu žed, zadovoljstvu – obecanje zadovoljstva, zadovoljstvu – beskrajno širenje ljubavi.
Teba trenutku reci kao Faust: „Tako si lep! Zaustavi se…“

......

............