Život najmlađeg monaha po rangu u tajlandskom manastiru izgledao je toliko nepravedan. Stariji monasi dobijali su najbolju hranu, sjedili na mekim jastučićima i nikada nisu morali da guraju kolica sa zemljom.

Sa druge strane, moj jedan jedini obrok na dan bio je bljutav; satima sam tokom ceremonija morao da sedim na golom betonu (koji je uz to bio i grbav, jer su lokalni zidari bili antitalenti za izlivanje betonskih podova); i ponekad sam morao da prilično zapnem radeći fizičke poslove. Jadan ja, blago njima.

Proveo sam duge, mučne sate sam sebi opravdavajući svoje pritužbe. Stariji monasi su vjerovatno bili dovoljno prosvijetljeni da je davati im ukusnu hranu bilo isto što i baciti je; zato bi ja trebalo da je dobijem. Stariji monasi su već godinama sjedili po čitave sate sa prekrštenim nogama i već su se navikli na to; zato bi ja trebalo da dobijem te velike, mekane jastučiće. Sem toga, svi stariji monasi bili su ugojeni, vjerovatno od one najbolje hrane, tako da su na svojim donjim dijelovima imali da tako kažem “prirodni tapacirung”.
Stariji monasi bi nama mlađim monasima samo govorili šta treba da se uradi, a ne bi se i sami toga prihvatili, tako da nisu imali pojma koliko je vrućina i teško gurati kolica prepuna zemlje. Svi ti građevinski radovi bili su uostalom njihova ideja, pa bi oni trebalo i da ih urade! Jadan ja, blago njima.

Kada sam postao stariji monah po stažu, ja sam sad jeo najbolju hranu, sjedio na mekom jastučetu i tek pomalo fizički radio.
Međutim, uhvatio sam sebe kako zavidim mlađim monasima. Oni nisu morali da drže javne govore, po cijeli dan slušaju o nečijim problemima i satima se bore sa administrativnim poslovima. Jednostavno, nisu imali toliko mnogo obaveza i zato su mnogo vremena imali na raspolaganju za sebe. I onda sam uhvatio sebe kako govorim: “Jadan ja, blago njima.”

Uskoro sam otkrio šta se događa. Mladi monasi su imali “patnju mladih monaha”. Stariji monasi su imali “patnju starih monaha”. Kada sam postao stariji monah, jednostavno sam jedan oblik patnje zamijenio drugim oblikom patnje.

Upravo ovo se događa kada oni koji su sami zavide onima koji su u braku, a oni koji su u braku zavide onima koji žive sami. Kako bi svi mi već trebalo do sada da smo otkrili, kada ulazimo u brak mi samo “patnju samačkog života” zamjenjujemo za “patnju života u braku”. A onda se razvedemo i opet patnju “života u braku” zamijenimo za “patnju samačkog života”. Jadan ja, blago njima.

Kada smo siromašni, zavidimo onima koji su imućni. Međutim, mnogi od tih bogatih priželjkuju iskrena prijateljstva i slobodu od briga oko imetka kakvu imaju siromašni. Postati bogat znači samo zamijeniti “patnju siromaha” za “patnju bogataša”. Otići u penziju i smanjiti sebi prihode znači samo “patnju bogataša” zamijeniti za “patnju siromaha”. I tako to ide. Jadan ja, blago njima.

Misliti da ćete postati srećni tako što ćete postati neko drugi jeste obmana. Postajući neko drugi, samo jedan oblik patnje zamjenjujete drugim. Ali kada ste zadovoljni onim kakvi jeste, bilo da ste mlađi ili stariji po rangu, u braku ili sami, bogati ili siromašni, tada ste se oslobodili i patnje. Blago meni, jadni oni.

Adžan Bram
Želim vam lijepu i ugodnu večer ❤
#storytime #story #relax #relaxtime #mjesec #venera #jupiter #goodnight