1. IŠLI SMO POD ZVIJEZDU

 

        Išli smo pod zvijezdu proletušu. Neki vele: šiktalica. Neki vele: padalica. Ali nije padalica, jer ne stigne pasti – u padu izgori, ni pepeo od nje da ostane. Mi smo išli pod nju zbog naših bradavica, zlih pečata. Da i oni šiknu za proletušom, da izgore bezpepelno.

        Dugo smo noćima čekali da se neka sunovrati. Pritom smo pričali priče, podizali čadore, palili oganj, rađali djecu, ukapali se, pamtili se, zaboravljali. Stari su ljudi ponavljali:

        “Svakako će, ali kad će, ne znamo... Budite budni, gledajte visoko.”

        Jedan je mladić, posut bradavicama, naročito bio uporan. Nije skidao pogleda s neba. Večerao je, ne gledajući što jede. Vodio ljubav, ne gledajući s kim. Podizao djecu, tesao drvo, lovio ribu, sadio vinograd, razgovarao s bližnjima, šutio s daljnjima, pogleda vazda uprta u nebo.

        Rekli su mu neka ne pretjeruje.

        Ali on je bio svoje glave.

        Jedne mu je noći  posrećilo: ugledao je zvijezdu proletušu. Zadivio se, zaboravio izgovoriti čarobnu molitvicu za skidanje bradavica. Šiktalica je prošiktala u časku, nijemo, kao krik otkrivene tajne, kao neponovljivo nadahnuće. On je ostao pogledom ukliješten u mjesto njezina sunovrata.

        Mi mu, uzbuđeni, dojavismo da su mu sve bradavice netragom otišle za zvijezdom. Nije svrnuo pogledom na sebe. Tek se nasmijao. Jer njemu to sada bijaše svejedno – kakve bradavice, kakvi vražji pečati! Susret sa zvijezdom bio je i ostao jedini cilj. Dostignut? Nedostignut? Izvan dostiža, izvan nedostiža? On to više nije mogao ili mario nama reći.

 

        POČNE PRI ZEMLJI I ZAJEDNO, DA SE OTISNE VISOKO I SAMOTNO.

 

 

          Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)