Snijeg nesmiljeno pada. Nebo i zemlja spojilo se u jedno, neobičan mir,tišina koju ništa ne narušava.Obrisi drveća izviruju iz te idile kao iz neke čarobne magle.I u meni mir, spokoj.Više ne razmišljam o smislu , znam ga,znala sam ga odavno ali zatvarala sam oči.I sad ih zatvaram ali zato da uživam u prekrasnoj snježnoj idili, no vidm sve jasnije nego onda kad sam gledala. Nije uvijek bilo tako kao što i danas nije za mnoge koji moraju doći do svog posla. Kolaps u gradu, zatrpane ceste, zbrka, ljutnja i mnogo drugih ružnih stvari. Zašto? Zašto nismo u stnju prihvatiti ono što nam je bogom dano već jurimo, žurimo, gazimo sve pred sobom samo da stignemo do svoga cilja. A koji je to cilj? Rupa, duboka i tamna u kojoj neznamo što nas čeka. Nije ni potrebno o tome razmišljati,dapače besmisleno kad možemo mirno živjeti svoj život u ljubavi razumijevanju i sreći. Ništa novo nisam rekla,baš ništa, svi to znamo jednostavo sam u ovom meni porekrasnom jutru u višku vremena i nedostatku razgovora,jer svi rade, izrekla svoje osječaje.