17. IAKO KAŽU...

 

        Čovjek je čovjek, kažu. Žaba je žaba, vele. Ne može čovjek biti žaba, ni žaba čovjek. Tako kažu.

        Iako tako kažu, ima jedna priča, koja drukčije kaže.

        Neki je čovjek, mlad i snažan, po imenu Aleksandar, kosio travu tamo na sjeveru, u Danskoj. Kako je kosio, tako je za njim skakutala žaba, ne veća od metra. Zapravo, to nije bila žaba nego roda, ali čovjek nije nikada vidio rodu, pa je stvorenje koje je za njim poskakivalo, vidio kao žabu.

        Onako oznojen i umoran, osjetio je da ga žaba-roda svojom bezbrigom smeta.

        “Što skačeš po mojim otkosima”? obrecnuo se na nju. “Ja se mučim, a ti se po tragu moje muke zabavljaš“!

        “Kva, kva”! čulo se podrugljivo. “Može mi se”!

        “A tako”!

I mladić zavitla put žabe-rode džepni nožić, velik tri pedlja. Nožić pade ukraj stvora, stvor ga zgrabi, i odleti na jug.

        Od toga dana Aleksandar vi{e nije imao mira u svojoj kući i na svojoj zemlji. Počeo je sanjariti o dalekim krajevima, o neviđenim krasotama, o tajnama koje čekaju da ih otkriješ. Jednoga se dana obre u luci, i prijavi se kao mornar na trgovačkomu brodu. Otada je plovio dalekim morima, modrim i zelenim oceanima, gledao je palme, turbane, tamne djevojke dugih kosa, uspavane kitove na čijim su leđima vrvjeli gradovi.

        Jednoga je dana brod pristao u Aleksandriji. Mornar, sada već posijedio, izađe da malo razgleda grad. Lutao je cio dan, opijen čudnim mirisima. Mirisi su mu bili nekako poznati – budili su u njemu uspomene na nešto još dalje i čudnije od čudesne Aleksandrije.

Predvečer utumara u jednu lučku krčmu. Krčmar mu donese vina, i ne pitajući ga hoće li. Mornar potegne iz boce tamno vino, faraonsko.

        “Odakle si”? upita ga krčmar.

        “Iz Danske”, odgovori mornar.

        “Kakva je to zemlja”?

        “Ne sjećam se više”.

        “A čega se uopće sjećaš“?

        “Hm. Sjećam se da sam imao džepni nožić velik dobra tri pedlja. Otkad sam ga izgubio – a to je bilo davno – moram lutati morima. U početku me to uzbuđivalo, a sada me pomalo zamara”.

        “Kako si izgubio džepni nožić”?

        “Bacio sam ga na žabu”.

        “Nije to bila žaba, to je bila roda”.

        “Kakva roda?! Žaba!”

        “Valjda ja znam”, reče krčmar, časom izađe, i vrati se s nožićem od tri pedlja. A bio je od glave do pete krčmar – ni žaba, ni roda. I bio je k tomu otac četrnaestoro djece.

        Aleksandar je sav sretan uzeo nožić, strpao ga u džep, zahvalio, i istoga časa žarko poželio da se vrati kući, ah kući.

        “Da, kod kuće mi je ostalo nepokošeno polje”, reče na odlasku.

 

 

PA DOBRO...

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)