HODOČAŠĆA |
|
Frančeska Nikoli |
Prođoh mnoga hodočašća.
Dadoh zakletvu u Tomaru i obnovih je u Sent Deniju, pred grobovima merovinških kraljeva.
Ne propustih red ruže, i ne prihvatih nijedno učenje, izuzev onog koje mudrost crpi iz četiri elementa.
Voda koja protiče i drevne stene behu moji učitelji, a istorija i vreme moji roditelji.
Bez obzira da li imam ritualnu ili dnevnu odeću moj lik izgleda drevno i govori kroz moje pevanje.
Živela sam do sada tri puta. Poznajem Grčku, Italiju i Francusku.
Moj četvrti život sadrži sve ostale.
On je raskršće na putu koji me vodi narednim pravcima.
I napretku.
U toku vremena bila sam mladić i devojka, čovek i žena, moja priroda nije se menjala, razvijala se, pružajući mi šansu da živim malo duže kod svakog povratka.
Imam samo bleda sećanja na moj prvi dolazak, nebo i more na ostrvu, bele ljiljane na mojoj glavi i ritualni ples.
Beše to kratak i nevin život.
U to vreme naučih osnove igre i pesme.
Moj učitelj bila je žena koja je nosila svetlu odeću i obuću od dragog kamenja.
Kada napunih dvanaest moje oči su se zatvorile. Beše to nežan odlazak, jer uvek nosih lovorov vena,c a Blagoslov nikada ne napušta one koji nose cveće.
Moj pepeo bio je rasejan. Hiljade obasjanih delića mirisalo je na lovor i ljubičice.
Vratih se posle nekoliko stoleća i postadoš učenik mudraca koji je nosio mantiju i čitao hermetičke spise.
Često sam odlazio sa njim na molitvu u belo obojenim crkvama koje su nicale pomažući
nam da razumemo.
Izbegoh strašne događaje, jedva okrznut, samo zbog toga što u petnaestoj sklopih oči pred tim užasnim zamkama.
U to vreme počivah u zemlji nakon hrišćanskog rituala.
Moj mudri učitelj namazao je moje čelo simbolima mira. Nije tugovao zato što me je izgubio tako rano, dok je spaljeno meso zavijalo vetrom osvete.
Vratih se nakon dugo vremena, plemenitog roda u kraljevstvu u kojem je plemenitost bila povređivana sečivom.
Uvek krvarih obilno. To je davalo mojoj duši lakoću koja je prerasla u sklonost ka pevanju.
Propustivši dva veka ugledah rađanje novog doba.
Ujutro kada je beli pesak iz pustinje dolazio u grad zajahala sam vetar u letećem balonu.
Imala sam privrženog učitelja koga sam upoznala u hramu.
Zahvaljujući njemu dobih ključ koji ga otvara.
Oduvek bejah verna ruži i voleh mladog umetnika koji je bio mudar i nestašan.
U dvadeset osmoj sklopih oči, ostavljajući beli klavir i slikara koji je plakao na litici od alabastera.
Vratih se posedujući prirodu pijanstikinje koja je toliko volela ruže, stidljivu blagost devojke koja je lagano plesala i tugu monaha koji je živeo kratko i video mnogo toga.
Zovu me Simon, ali moje ime je mnogo drevnije.
Fratar reda siromašni, koji je nosio ogrtač od jute i hodao bosonog dade mi to ime na dan mog rođenja.
Ja sam ratnik koji isčezava i prozračni hodočasnik, ne nosim teška oružja i ne dajem čvrste zavete.
Sa mojim kompanjonima posetih mnoga mesta, donoseći im muziku koja je nastala u nezaustavljivoj tišini.
Sakuljalii smo se na žutom aprilskom proplanku. Trava je bila visoka i veoma oštra. Na našim telima su rane dugih, teških godina proživljenih u kraljevstvu haosa.
Dugo smo hodali po tim napuštenim močvarama, sve dok se bleda svetlost spoznaje pojavila pred nama. U manastiru Dolče Braza seli smo našeg vodiča, plemenitu i izmučenu dušu koja se vratila tragajući za svojim putem. On je postao naš kormilar, vodeći nas napred, daleko, u širenje novih nota i drevnih reči.
Imao je običaj da nam kaže da postoji razlog za naš povratak. Zatim je zaronio u tišinu dugo vremena.
U poljima u blizini manastira pevali smo pesme posvećene našoj voljenoj dami, obećavajući joj da ćemo uvek donosti ponos i pobedu.
Sa našim lutama i bubljevima uputili smo se na duge puteve, pevajući ispod zidina Kremlja, u blizini majanskih piramida, u portugalskim samostanima i pod senkama grčkih hramova, između zidina normanskih zamkova, ispred germanskih nadgrobnih spomenika.
Poslednje zime zastali smo i ja se uspeh na planinu Tre Kroci.
Morala sam da pomognem mojoj duši da se oslobodi i tako spoznam okvire moje sudbine.
Kada sam bila mladi plemić običavala sam da se penjem na planinska uzvišenja sve do vrha. Od tada nikada ne prestadoh da se penjem uz čvrste stene da bih se približila svetlosti.
Ne znam kada će magla sklopiti moje oči, koliko godina mi je dato i da li mir postoji iza ovih visina koje krst nose.
Tek, ponizno želelim da zapitam onog koji se tako dobroćudno brine o nama, da mi dopusti da poslednju noć odplešem sa delfinima, da osetim lakoću vode i duboku tamno-plavu tišinu mora.
Zovu me Simon. Govorim pesmom.