62. GOSPODU PISMO

 

        Seoski listonoša pod starost je živio sam. Rijetko je izlazio, bavio se nevelikom okućnicom, i tako se prehranjivao. Ali unutra, u sebi, bio je bogataš, i vazda dobre i pobožne volje.

        “Cijeloga sam života raznosio pisma”, govorio je Bogu. “Oh, kako su se ljudi radovali kad bi dobili pismo od nekoga dragog. Bi li Tebi, Gospode, bilo milo kad bih Ti napisao pismo – valjda sam, kraj milijuna Tebi dragih, i ja taj”?

Sjeo je i počeo pisati pismo. Poslije prve rečenice, zastao je s olovkom u zraku.

        “Zašto bih pisao, kad On to ionako zna, a zna i više od mene”?!

        Onda je opet razmišljao.

        “Možda bi Mu bilo drago, svejedno što zna...”

        I napiše Bogu molbu da mu podari mali uvid u Njegovo veličanstvo. “Samo mali uvid, jer veći od maloga nisam zaslužio”, objašnjavao je. “Znam da Tebe ne može nitko shvatiti, ni oni veledostojni, ni oni gromoglasno pametni. A meni, ako daš jednu vlas shvaćanja, sasvim tanku, do nevidljivosti... bit ću presretan, i saznat ću sve što mogu znati”.

        Pismo je bilo potpisano s “onaj koji Te voli, znaš-Ti-već-tko”. Starac položi pismo na klupu, pod sunce. Uđe u kuću da potraži kakvu kuvertu. Malo se dvoumio oko adrese. Onda zaključi da će biti najbolje ako pismo naslovi na Gospoda, s pomoćnom adresom obližnje crkve. Kad se vratio imao je što i vidjeti: olovka je u nevidljivoj ruci dopisivala Gospodov odgovor.

        “Ne traži da Me shvatiš“, pisala je olovka. “Traži da Me obuhvatiš“.

        Stari se listonoša prenerazio.

        “Kako – zar su moje ruke tako velike? Zar je moja misao tako široka? Gospode, tražiš nemoguće... Malen sam ja, i malo mi je dosta”...

        “Ako je tebi malo dosta, Meni nije”, pisala je dalje olovka. “Ja ne mirujem dok Me ne obuhvate cijeloga. Srcem, naravno”.

        I potpis: “Onaj, koji ti je u srcu, znaš-ti-već-tko”.

       

        A drugi, kako tko.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6. (još neobjavljeno)