GOSPOD I (NE)PROBUĐENA DUŠA

 

     Dok je Gospod prolazio stazama drugih i trećih svemira, mnoge su duše spavale. On nijednu nije budio, ali je svaku lako dodirnuo pogledom. Od pogleda bi zaostao neki trag – miris, boja, stopa, san. Po buđenju, duše su saneno gonetale znakove i znamenja. Kad bi Gospod već zašao za obzor vida, duše su se bacale na stope, znakove, i tragove, brišući ih uzdasima i cjelovima. I poslije toga opet tonule u san.

        Dok je Gospod tako prolazio, jedna se duša u snu nasmiješila. Sanjala je da ju Bog gleda. Da ju snubi. Da ju ljubi. Otvorila je oči. Gospod je stajao pred njom i gledao ju. SDnubio ju pogledom. Ljubio ju pogledom. Ona mu pade pred noge, sva od suza.

        “Šuljao sam se oko tebe na prstima. Budio te polako. Izgovarao tvoje ime bezglasno. Razgovarao s drugima, spominjući tebe, tobože usputno. Pogledavao te krišom, kroz trepavice”, govorio je Bog duši, i dok je govorio, redale su se slike toga zbivanja, kao neki davno prošli život, u trenu prizvan.

        “Zašto me nisi probudio”? jecala je duša. “Zašto si me pustio da tako dugo ne znam da jesi, i da si sa mnom”?

        “Čekao sam da se sama probudiš. Jer Ja volim tako – da od tebe dođe tvoja želja za Mnom”.

        “Kao da sve ne dolazi od Tebe, i jedino od Tebe”!

        Bog se smiješio.

        “Da, sve dolazi od Mene. Ali na svakomu dijelku Mene piše jedno ime. Svako ime nosi svoju ćud, znak, i vrijeme. Ja poštujem svako od njih. Tako sam rekao na početku, i ne ulijećem Sebi u riječ”.

        Duša je i dalje plakala zbog vremena, kojega je provela u besvjesnomu snu, odnosno, vremena, koje je Bog proveo šuljajući se oko njezina buđenja.

        “Ne tuguj”, umilno će Gospod. “Da nije bilo spavanja, zar bi bilo buđenja? Ne pitaj, i ne pokušavaj razumjeti. Nego zavoli to naše vrijeme”.

Duša je i dalje plakala, govoreći između jecaja:

“Dobro je što smo bili zajedno pod krovom istoga vremena. Ali strašno je što sam ja spavala, dok si Ti bdio”.

“Dokle god smo bili zajedno u istomu vremenu, ti i Ja, svejedno je tko je bdio, a tko snio”, reče Gospod i udahne u Sebe dušu do dna.

Pojmovnik, redom:

 

Usnula duša = natočeno, a nenačeto vino.

Budna duša = vino, koje se pije do bezdna.

 

Vesna Krmpotić, DAVNOBUDUĆA SADAŠNJOST   (još neobjabljeno)