Postoji prečac kroz šumu. Često sam tuda prolazila - puno prije se stigne kući. Ići tuda noću baš i nije palo na pamet svakome. Šuma je mala, ali noć i šuma, to je sasvim nešto drugo.
Bilo je predivno jesenje predvečerje, negdje oko devet sati. Ujesen to je već mrak. Odvažno idem puteljkom, a lišće što šušti pod nogama daje posebnu draž. Drveće u toj tami izgleda sablasno. No ja se nisam bojala. Hodajući tako opazim kraj drveta dva žarka oka. Malo miruju, pa se pomaknu kao da vrebaju na mene. Obuzeo me strah. Što da radim? Da se vratim predaleko je, a ići dalje bojim se. Što je to tamo? Moje razmišljanje nije trajalo dugo. Odlučim ići dalje pa što god da je. Sad oprezno, s noge na nogu, idem polako, ustvari više vučem noge nego što koračam. Šuštanje lišća postalo mi je sablasno. Ona dva oka stoje i čekaju na mene. Srce lupa kao ludo. Dođem toliko blizu da sam jasno mogla vidjeti što je to.
Da li da psujem ili da se smijem. Cura i dečko sjede ispod drveta, a u rukama im cigarete. Ta dva žarka oka bila su samo žar od cigareta. Bili su tiho, nepomični, očito su se i oni uplašili mene. Ali njih je bilo dvoje, a ja sama. Prošla sam kraj njih bez riječi, izašla iz šume i počela se sama sebi smijati.
Da sam pobjegla što bi se desilo? Sigurno bih pričala kako sam vidjela vukodlaka. Pa ponekad se našalim i to velim.