DUŠA PUSTINJE ALISTAIR CROWLEY

Napisano u Tozeru

17. marta 1914. godine

POSVEĆENO

Sorer Alta Vii

onoj koja živi u pustinji

I ja sam, takođe, Duša Pustinjska; opet

ćeš ti mene potražiti u divljini

peščanoj.��

Liber LXV, IV, 61

3

I

Putovanje

Duša je, po sopstvenoj prirodi, savršena

čistota, savršena mirnoća, savršena tišina

kao što izvor izbija upravo iz žila same

zemlje, tako se i duša hrani iz krvi Božje,

ekstaze svih stvari.

Ovu dušu nemoguće je povrediti, ne može se

oštetiti, ni ukaljati. No ipak, sve pridružene

joj stvari zaista je neko vreme muče; i to je

patnja.

I sam jezik ovome može posvedočiti; jer, sve

reči koje znače nesretan, pre svega znače

uznemiren, u nelagodi, zabrinut. Koren ideje

o tugi je ova ideja o uzburkavanju.

Mnoge je godine čovek u svojoj potrazi za

srećom išao pogrešnim putem. Da utoli žeđ

svaki put je sve veću količinu soli dodavao u

vodu životnu; da prekrije mravlje gomile

svoje mašte podigao je planine gde tumaraju

divlje i smrtonosne zveri. Da izleči svrab,

oderao je pacijenta; da istera utvaru, prizvao

je demona.

4

Glavni problem u filosofiji je, kako je do

ovoga uopšte došlo. Rišiji, njih sedmoro što

je sedelo na Kailasa planini, razmotrili su

ovo i tako odgovorili, da je dua postala

samosvesna; i uzviknuvši, Ja sam To!,

postade dva baš u činu potvrđivanja da je

Jedno. Ovu teoriju naći će možda kao ne

mnogo daleku od istine ko god se vrati do

one kule nad bedemima duše i pogleda grad.

No, ostavimo doktorima diskusiju o uzroku

bolesti; jer, pacijentima je dovoljno da znaju

lek i da ga uzimaju. Abana i Parpar, reke

Damaska, nisu vredne jednostavnosti

Jordana. Prorok govoraše; naša je stvar ne

poslušati: a tako slatke i toliko vrle u

lekovitosti su ove vode da jednom samo

probati ih ispunjava dušu sigurnim

predukusom svoga isceljenja.

Ne sumnjaj, brate! Razum zaista može

naširoko da razrađuje kompleksne misli;

nisu li to puki simptomi bolesti? Koristi

samo sirov zdrav razum, nasleđe prostijih i

sretnijih predaka, koje su ti preneli putem

štapića tog.

Lek za nezdravost je zdravlje; za nespokoj,

spokoj; za svađu, mir. Tako, da bi se naučila

5

veština jahanja, gledanje u knjigu ne

pomaže, već penjanje na konja; kao što je

najbolji način da se nauči plivanje ući u vodu

i zamahnuti; tako je staloženo osećanje, a ne

grozničavi um, ono koje kaže: da bi dostigao

spokoj, praktikuj spokoj.

Postoje ljudi toliko jake volje, toliko u stanju

da koncentrišu um, da mogu da zanemare

one utiske koje ne žele da prime, pa im nije

teško da se povuku iz svog okruženja, čak i

kada je ono tako upadljivo i ispunjeno

mnoštvom koječega kao što je to u nekom

velikom gradu. Međutim, za većinu ljudi

bolje je započeti u olakšanim okolnostima,

penjati se uz planinu po lepom vremenu pre

nego što se navali na nju po snežnoj oluji.

Pa ipak, revnostan aspirant će odgovoriti:

učinio sam sve se da isceljenje bude

potpuno. Pod uslovom da se bolest ne

povrati kad delovanje leka prestane.

Ah! To beše teško; toliko duboko ukorenjena

je boljka da i posle mnogo godina od

prestanka njenih simptoma, ona ugrabi

trenutak slabosti da ponovo plane.

Malarična groznica je ta što tiho vreba, što se

krije u samoj supstanci krvi, što načini od

6

samog izvora života svog saučesnika u

samrtnom pričešću.

Da li je neki pauk pronašao putir pričesti?

Da li se neka krastača našla u krstionici?

Ne: lek zasigurno leči; ali, retko kada izleči

jednom za svagda, bespovratno. Ipak, stvar

je jednostavna; jednom kad se simptomi

valjano stišaju, nikad se više ne vraćaju

istom snagom; stoga, ako je pacijent

dovoljno pametan da ispruži ruku za još

jednu dozu leka, groznica nestaje.

šta je, dakle, ono suštinsko? Izlečiti pacijenta

jednom; dati mu veru u efikasnost leka, ne bi

li, u slučaju da se razboli, a nijednog doktora

nema u blizini, mogao sam da se izleči.

Ako tad Misao bude ono što muči dušu,

samo se jedno može učiniti. Prestati s

razmišljanjem.

Nije li to najteži zadatak kojeg čovek može

da se lati. Dajte mi oslonac za moju

polugu, reče Arhimed, i ja ću pomeriti

zemlju. Ali kako, kad je čovek unutar, i sam

kao deo, samog tog sistema kretanja koji želi

da zaustavi? Njutnov Prvi zakon pada kao

7

dželatova sekira baš na zatiljak našeg

poduhvata. Dobro po nas što ovo nije tako

istinito, koliko je očigledno! Jer, činjenica

koja nas spasava je, da razrešenje svemu

tome jeste mirovanje. Kretanje postoji samo

u recipročnim parovima; zbir njihovih

vektora je nula. Ključ Univerzuma je ključ

jedne lude; svi ga vide kao Gordijev čvor;

samo snažno povuci, i on će se razmrsiti.

Upravo u ovoj prividnosti ležii sva nevolja;

mračan je ponor, a oblaci se ljutito skupljaju

u čudovišnim oblicima; lažni mesec iza njih

svetluca, bezdan za bezdanom se otvara na

svaku stranu. Tama i grozota; jarosni zvuci

dušmanskih stvorenja!

Jedan zračak zvezdane svetlosti, i pogledaj

zlatni most!

Uzan i prav, bridak poput oštrice brijača i

sjajan kao oštrica mača, valjan jedan most

ukoliko ne nagne se ni levo ni desno, Pređi

ga  dobro! Ali sve je ovo u snu. Probudi se!

Spoznavši da sve ovo zajedno, ponor, mesec,

most, zmaj i ostalo, behu samo fantazme sna,

no ipak, zapamti ovo, pređi most u snu jedini

je put ka probuđenju.

Ne znam da li mnogi ljudi imaju iskustva

poput mog, po pitanju voljnog snevanja, ili

tačnije

, prevlasti željenog ili neželjenog u

snu. Na primer, na ledenom grebenu sam sa

Oskarom Ekenštajnom. On sklizne na jednu

stranu. Ja se bacam na drugu. Polagano

usecamo tragove uz greben. Moja sekira

puca, ili mi se istrgne iz ruke. Lagano se

podižemo uz greben uz pomoć užeta; uže se

polagano iskrzava. Orao Bradan se

obrušava; ja izmislim pištolj i prospem mu

mozak. I tako dalje, kroz hiljadu avantura

činim sebe gospodarem svakog događaja

koji se pojavi. Ali sada sam ostario i sit sam

uzbuđenja. Sad na prvi znak opasnosti

poletim i odjedrim veličanstveno dole do

glečera.

Ako sam i zašao u ovu digresiju, to je zato da

bih stavio ovaj trougao povrh onoga od

zadatka Prestati s razmišljanjem.

Jednostavno zvuči, a jednostavno i jeste -

kada ovladate umećem. U međuvremenu, taj

je zadatak sklon da vas odvede zaista daleko

od jednostavnosti. Sam sam ispisao nekih

milion reći ne bih li prestao sa razmišljanjem!

Prekrio sam kilometre platna kilogramima

boje ne bih li prestao s razmišljanjem. Tako

ispada da me treba bar smatrati nemalim

autoritetom na svim krivim putevima; i tako

možda, procesom isključivosti, na pravom

putu!

9

Nažalost, to nije lako kao ovo:....

Postoji devet i šezdeset načina za sastavljanje

plemenskih zakona.

I svaki od njih je pravilan.

A pravilno za A je često pogrešno za B.

Ali, na sreću, što se jednostavnijim održava

cilj, jednostavnije se do njega i stiže. Na

jednom drugom mestu u mojim spisima

može se pronaći jedan prilično brižljiv i

precizan opis tog procesa. Ovaj esej služi

samo da preporuči jedno moćno pogonsko

pomagalo - pleća Herkulesova za kolski

točak početnika, čije snebivanje krišom

govori o tome da nije u stanju da sledi data

uputstva u tešškim okolnostima

svakodnevnog života, ili za entuzijastu koji

poput Kirkpatrika mudro odlučuje da se

postara (mak siccar, prim. prev.¹). Zaista,

brige ovog sveta, varljivost bogatstva,

požćuda u telu i očima, životni ponos, i svi

drugi neprijatelji svečevi, uistinu zagušuju

reč, i ona postaje jalova,

 

 

Pustinja

Kao što neki manastir nameće lažni i

mrtvosni mir svojom nezdravom i

veštačkom monotonijom, tako je pustinja lek

same prirode za sve mislene jade.

Duša tamo prolazi kroz trostruko tkanje.

Prvo, novina okruženja, čija neobičnost i

upadljiva jednostavnost očarava Dušu. Ona

ima predosećaj svog isceljenja; oseća

atmosferu doma. Sigurna je u svoju svrhu.

No potom, um, čim se njegova frivolnost

zasiti novinom, počinje da se dosađuje,

postaje zajedljiv, čak i strastveno revoltiran.

Novajlija udara po zatvorskim rešetkama;

nepoznanik sa pustinjom beži u London ili u

Pariz sa đavolom za petama. Mudri

nastojnik manastira ne želi da zauzdava

bogoslova koji ne može da zauzda samog

sebe; ali u pustinji, begunac, ako sumnja u

sopstvene moći, još više možda, ako na njih

ne podozreva! - mudro bi učinio povratak

tamo nemogućim. Ali kako da to učini?

Verujte meni, koji sam to pokušao, to

najduže putovanje, ni najgore muke nisu

ništa strašno, tek jedan strelomet radosti,

 

kad veliki užas ostaje za tobom, a utočištet

Pariza čeka pred tobom!

Jer, zaista, velika je to strahota, samoća, kad

duša više ne može da se kupa u večno

promenljivom umu, da se smeje kad njegovi

suncem obasjani talasići zapljuskuju joj kožu,

nego, zatvorena u zamku od nekoliko misli,

korača svojim tesnim zatvorom, habajući

kamen vremena, hraneći se sopstvenim

izmetom. Nema zvezde u tmini te noći,

nema pene na tom ustajalom i ukvarenom

moru. čak i blistavo zdravlje koje pustinja

donosi telu, je kao da koplje stoji u dušinom

grlu. Strastvena je bolest to, delati, misliti: to

nagriza dušu poput raka. To je škorpion koji

sebe ubada u agoniji, pod uslovom da otrov

neće da uveća bolan doživljaj okružujuje

vatre; nikakav suvišak bola ne otklanja je

poništavanjem. Ali protiv ovih paroksizama

postoji osmostruki sedativ. Buncanja u

ludilu gube se u tišinom ispunjenom

prostoru; more se ne obazire na batrganje

utopljenika.

Ovo su osam genija pustinje. Oni su osam

elemenata Fohija.