10. DERVIŠ LUDIH OČIJU

 

 

        Jedan je derviš ludih očiju teturao cestom. Od njegovih se pogleda sklanjahu kržljave krošnje, čuvajući ono malo hlada. Kamenje se u sebi drobilo, sitno, bešumno. Cesta se uvijala pod batanjem njegovih nogu, kao pod udarcima; ali ih nije uspijevala izbjegnuti. Svaki se bat činio posljednjim, onim koji najavljuje pad. Cvilila je jadna cesta, i to je bio čovjekov cvil, bolje reći, njegov jauk.

        “Ja hoću saznati Boga”, jaukalo je iz derviša. “Ja hoću saznati stvarnost. Ja hoću saznati sebe. Ja hoću...”

        Naposljetku je pao, kao da truplo pada. Podiže se nešto prašine, zalebdi u zraku, spusti se nježno na nj. Derviš se stade previjati u mukama. Prašina opet uzleti uz pomoć samilosna vjetra, i onda padne negdje podalje od čovjeka.

        “Ovakvoga zemlja još nije ponijela”, šaputalo se rubom ceste.

        Derviš je hripao: “Ja hoću saznati... Ja hoću...”

        Nailazio je pješak s vrećom na ramenu. Zviždukao je, kao da cesta nije duga, kao da sunce ne žeže, kao da ga nosi bijeli konj. Kad ugleda derviša, zastane i zviždukne jarko i otegnuto.

        “Što tu radiš, čovječe”? upita ga.

        Derviš je izdisao svoj strasni zavjet:

         “Ja hoću saznati... Ja hoću...”

        “Ja, pa ja”, otresito će prolaznik. “U zabludi si, dragoviću moj - nema u tomu poslu nikakvoga ja. Onaj, koga ti zoveš Alah, On jedini jest, i za nikoga drugoga tu nema mjesta”.

        Na te riječi derviševo srce prestade kucati. Ali derviš se prene, skoči, i potrči za prolaznikom. Ovaj je nastavio zviždukati, ne osvrćući se ni za truplom, ni za trčkaralom. Cesta je odahnula. Vjetar, krošnje, prašina, oporaviše se.

        “Kaži mi još nešto”, molbenim je glasom zaklinjao derviš. “Osjećam da mi nisi sve rekao”.

        Prolaznik opet zastane. Pokaže dervišu šumarak palmi u daljini.

        “Vidiš li onu visoku”? upita.

        “Vidim”.

        “Sjajno. A onu malo nižu”?

        “Vidim”.

        “Divota. A onu posve malu”?

        “Vidim i nju”.

        “Eto, to ti je to”.

 

       

         To.

 

 

          Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 7. (još neobjavljeno)