Delić ogledala i smisao života

Kad je profesor završio s predavanjem, upitao je kao i obično, iz navike :

- Ima li pitanja ?
Ne očekujući nikakav odgovor, bio je silno iznenađen kada ga je jedan od studenata upitao :
– Profesore , koji je smisao života ?
Neki od učenika , koji su već izlazili, čudno su se podsmehnuli na pitanje svog kolege i nastavili svojim putem.
Zatečen, profesor je neko vreme promatrao studenta pitajući pogledom je li to pitanje bilo zaista ozbiljno ili samo neka šala. Shvatio je da ga je student ipak ozbiljno postavio.
Profesor reče :
– Odgovoriću vam .
Posegne rukom u džep i izvuče novčanik, a iz njega izvadi komadić ogledala veličine novčića .

I započne svoju priču :
– Bio sam dečak u vreme rata. Jednog dana sam na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Budući da nisam imao igračaka, uzeo sam jedan od tih komadića kako bih se njime malo poigrao. Kada sam se počeo igrati s ogledalom, ponelo me saznanje da mogu sunčevu svjetlost usmeriti u neka mesta i uglove gdje sunce nikad nije moglo doprijeti : duboke rupe , tamne prostorije na severnoj i hladnoj strani zgrada…
Kada sam odrastao i postao čovek, shvatio sam da to nije bila samo igra, već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu .
I ja sam delić jednog ogledala, kojeg ne poznajem u celosti i svoj njegovoj veličini.
Ali , s onim što imam i što mislim da jesam, mogu uneti bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti u tamne i skrivene kutke ljudskih srdaca i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno .
Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda se potrude učiniti isto – uneti svetlo tamo gde ga nema .
Eto, u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvek čuvam komadić ogledala , jer mi je svojom igrom svetlosti pokazao put.