51. ČUDACI I NEČUDACI

 

        Poslije odlaska Divnoga Stranca, čudaštvo u selu stade bubriti po uzoru na rujanski mogranj; čudaci počeše bujati i množiti se poput trave u kišopadno vrijeme. Jedan među čudacima bijaše čovjek, koji je po cio dan kružio selom, hvatajući ljude za rukav, i govoreći:

        “Neka bude kako treba, i još malo bolje”.

        Ljudi nečudaci su se smijuckali, zapitkujući ga odakle mu takva mudrolija. Pokadšto bi ga pozivali na čašicu razgovora u gostionu, tu i tamo u vrtnu sjenicu, a onda, i za domaću trpezu. U početku su ga zvali zbog vlastite zabave. No malo pomalo, i počeše ga pozivati zbog vlastite nesigurnosti. Jer što to znači, “kako treba”? Kad ti sud dosudi pedeset batina zbog prijevare, i to je kako treba. I kad ti vrate ovi ili oni milo za drago, i to je kako treba. Nije uvijek “kako treba” onako, kako bi trebalo. U kostima se budila jeza, taj plod ušutkane savjesti, i prethodnica tko-zna-kakvih nemilih iznenađenja. 

        Pozove čudaka k sebi jedan bogati domaćin. Na domaćinu je pucao prsluk, gubeći zlatna puceta. Nositelj prsluka bio je navikao da se ljudi saginju i kupe puceta, i dodvorljivo mu ih pružaju, na što bi im on nehajnom kretnjom naznačio da ih smiju zadržati.

Ali čudak se nije sagnuo za zlatnim pucetom. Domaćin se širokogrudno isprsi, i novo mu zlatno puce vrcne s prsluka u travu. Čudak se ni sada ne sagne da ga pokupi.

        “Zašto ne podigneš puce? Zlatno je. Tvoje je”, potakne ga bogati.

        “Nije to moje”, skromno će čudak. “Moje je da ljudima kažem samo jednu važnu stvar. A ta je: neka nam bude onako kako treba, i još malo bolje”.

        “Što to znači, reci mi”?

        “To znači da ti se valja pomiriti s tim što će biti. A nadaj se i moli da bude malo bolje od toga”.

        “Ne mudruj, ludove, nego mi odgovori: treba li po tomu mene napustiti zdravlje? Snaga? Žena? Djeca? Stoka? Kuda će mi imanje i bogatstvo, ako je vjerovati tvojoj najavi”?

        “Zar ja znam kuda će ti imanje i stoka? Ja samo znam da veliki zakon uzroka i posljedice ne pravi ni ustupke, ni iznimke. I da tako treba”.

        Bogataš se napuhne prsima, i još mu jedno zlatno puce vrcne s prsluka. Čudak se ni sada ne sagne za pucetom. Bogataš osjeti strepnju i  nelagodu zbog čudakove ravnodušnosti prema zlatu. Možda su ti čudaci neka neljudska vrsta, bliska Zakonodavcu, pa su zbrinuti do guše, i nije im do zlata? Ako je tako, kako ih pridobiti za sebe?

        “Molim te, objasni mi još samo jedno: što znači ono “i još malo bolje”? oprezno, molećivo upita domaćin.

        “To znači da je Bog iznad Svojega zakona. Što opet znači da se neki od nas manje pouzdaju u Njegov zakon, a više u Njegovu milost”. 

        “Rekao si pravu stvar”! odahne bogataš. “Vidim da ćemo se nas dvojica sporazumjeti”.

“Pravu stvar? Ono o milosti”? upita bezazleni.

“Ne, ne. Rekao si: neki od nas. Odmah sam znao da si ti taj, to jest, da imaš izvjesne  veze s Njim, ili s Njima. Možeš li mi osigurati pristup u ono “još malo bolje”? U taj vaš unutarnji krug? Ja te u tomu slučaju ne bih poštedio nagrade, u to se smiješ pouzdati  – i to ne bi bilo zlatno puce, već zlatan tanjur... Ma kakav tanjur, zlatan uteg... Ma kakav uteg...”    

 

Čudak je zurio u nečudaka s ogromnim nerazumijevanjem, jednako i nečudak u čudaka; jedan drugomu na čudo neviđeno, zurilli su jedan u drugoga da se jedan drugomu nikad ne dočude.

 

 

Osa je nalik pčeli, i pčela osi; ali med, med je razlika.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 8. (još neobjavljeno)