Čovjek s Krete

     Na Kreti je živio čovjek koji je jako volio svoj otok i ljude na
     njemu.
     Svaki dan je sretan radio u svom vinogradu i masliniku; i bio je prvi
     koji
     bi poljubio novorođeno dijete, i prvi koji bi izrazio sućut kad netko
     umre.
     Volio je svoj otok i sve ljude na njemu, i svi su voljeli njega.

     Kad je napunio 99 godina, dođe mu vrijeme da umre. Oko njega su se
     skupili
     djeca i unuci, i on ih zamoli da ga polože na njegovu voljenu zemlju,
     što
     oni i učiniše. Sunce mu je obasjavalo lice, vjetrić prolazio kroz
     kosu, on
     pogleda uokolo i osjeti se tako sretnim, te uze u šaku grumen kretske
     zemlje
     i reče "ovo je sve što sam volio", zatvori oči i umre.

     Kad ponovo otvori oči, vidje da je na vratima Raja, ali nije
     uspijevao
     vidjeti što je iza. Vrata se otvore, iziđe Bog i reče:
     - Volio si mene, volio si druge, dođi, uđi u vječni život!
     Čovjek sav uzbuđen pođe, kadli ga Bog upita:
     - Što to imaš u ruci?.
     Čovjek, zbunjen, reče:
     - To je grumen kretske zemlje, jedino što mi je ostalo, jedino što
     sam ikada
     volio.
     - Žao mi je, ali nečistih se ruku ne ulazi u Raj.
     - Bože, ne shvaćaš! Pa jedino mi je ovo ostalo!
     - Žao mi je, ali moraš ga se odreći.
     - Ne mogu ga se odreći!
     - Onda ne možeš ući.
     - U redu.
     I čovjek opet sjede do vrata Raja, a Bog ode, i vrata Raja se
     zatvore.

     Nekoliko dana kasnije vrata se Raja ponovno otvore, iziđe Bog i reče:
     - Imamo proslavu, i to za tebe! Dođi, uđi u vječni život!
     Čovjek bojažljivo upita:
     - Mogu li ponijeti svoj grumen kretske zemlje?
     - Ne, žao mi je, ne možeš.
     - Onda ne ulazim!

     I ponovo sjede do vrata Raja. Bog ode, i vrata Raja se zatvore.

     Dani su prolazili, a on je očajnički stiskao onaj grumen; zemlja se
     osušila,
     pretvorila u prah. Prebacivao je taj prah iz jedne ruke u drugu,
     grčevito se
     trudeći da mu se sasvim ne raspe.

     Konačno, vrata se Raja opet otvore, i iziđe dijete Isus ... ne
     stariji od 4
     godine. Priđe mu i znatiželjno upita:
     - Što radiš?
     Stari čovjek ogorčeno povika:
     - Pusti me na miru! Kako se usuđuješ nazivati Bogom ljubavi? Kako se
     usuđuješ nazivati Bogom ljubavi? Da si zaista Bog ljubavi, dozvolio
     bi mi da
     zadržim ono što sam najviše volio.
     Isus ga pogleda i nježno reče:
     - Čovječe, meni se to čini kao hrpica prljavštine. Uzmi me za ruku i
     dođi
     doma!

     Stari čovjek pomisli kako se očajnički drži svoga kala, i konačno
     otvori
     šaku, zapuše Vjetar, Duh Božji, i sve odnese. Praznih ruku priđe
     Isusu,
     spuštena pogleda pruži mu ruku, i Isus ga uvede u Raj.
     Vrata se Raja zatvore za njima, i čovjek, još uvijek tužan, podiže
     pogled
     ... i poče se smijati. Jer što je bilo ispred njega? Cijela Kreta.
     Sve što
     je ikad volio.

     ...

     Što je to čega se tako čvrsto držiš da ne možeš predati, a da bi
     primio sve
     što ti Bog želi dati? Što želiš?
     Sve što želiš Bog je stvorio. S Bogom imaš sve. Bez Njega nemaš
     ništa.


     (prema priči p.Larry-ja Richardsa)