31. ČOVJEK I NJEGOVO BLAGO

 

       “Zadovolji se s onim što imaš, a ne znaš da imaš“, reče Divni Glas čovjeku, koji je kopao na označenu mjestu.

Bilo je rečeno da će tamo otkopati blago. Tako je nekako i bilo: čovjek je kod svakoga kopanja otkopao po zlatnik. Umoran, odlazio bi u selo sa zlatnikom u džepu, željan sebi ugoditi u krčmi, ili u kući poroka, ili na tržnici. Pa je tako i bilo: zlatnik je potrošen u tili čas. Čovjek je znao da će sutra otkopati još jedan, prekosutra još jedan. I da današnji neće htjeti dočekati sutrašnjega, ni sutrašnji prekosutrašnjega.

       Ali sad je opet progovorio taj Divni Glas. Čovjek je odložio lopatu, sjeo na zemlju, smućen i neraspoložen.

       “Što, govorio si mi o mjestu s blagom, pokazao mi prstom na nj, a sada mi govoriš nešto drugo?! I što će meni blago koje imam, a ne znam da ga imam?! I još nešto: da li Te ja uopće čujem, ili je to neka podvala moje mašte”?

       Divni se Glas sada spustio pod zemlju, u neotkopano blago, i zazvonio odatle, zlatno:

       “Ne kopaj toliko, pusti da te samo blago vodi k sebi. Ono je tako veliko da je zlatnik po zlatnik poruga na nj. A imaš ga cijeloga, čovječe. Samo se prestani za njim lakomiti, i saznat ćeš da ga imaš“.

       “I što ću onda s njim, kad saznam? Hoću li ga moći trošiti dan za danom, ovako, na svoj način”?

       “Kad saznaš da ga imaš, saznat ćeš da ti i nije do toga da ga trošiš na svoj način”.

       “Ako je tako”, reče neveselo čovjek, “onda je meni bolje zlatnik po zlatnik. Oprosti, nisam ti ja nadaren za krupno, sa sitnišem se osjećam svojskije”.

       “Avaj”, prošapće Glas, “volio bih da mi vjeruješ, jer bi tako sebi skratio cestu i bol okovanih nogu. Vjeruj mi kad ti kažem da ovakva prigoda rijetko nailazi, da je ravna sretnoj zabuni trenutka”.

       Čovjek je začepio uši, pognuo glavu, i poželio što je poželio.

 

 

       Svako neka od sebe sazna što je poželio.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6. (još neobjavljeno)