Sidija san. A ča ću drugo radit? Tuć se ne znan, dunkve za sport nisan, beštimat me straj, pa neću. Lovit ribu? Tija san, ma kad je vidin kako se jadna koprca i vaća zraka, dođe mi je žaj. Je da bi bila lipa na gradele, al i ona je beštija, živa i zaigrana. A sigurno se lipo igra ono pod moren, pa se sakrije iza onega lipega crvenog koralja, pa se skutri u resi dok prođe niki glavati, veći, onda gleda rake di unazad gredu, pa oni mali gaunići, a jesu slatki na tavu, ma slaji su kad zasjaju na vrj mora, ka da se srebro prosulo iz škatule. A ciplić, skoči iz mora ka da mi kaže, vid me Frane, cili triest centi san skoka, ajde ti ako možeš. A ja sidin, što ću mu reć, da pari ka mladić? Samo bi mi se smija. Znan ja da se ribe smiju, samo i niko nije čuja. I oni glavoč i bamba ča smo je u staklenu bocu namamili, i oni se smiju. A ko se ne bi smija u ton plavetnilu punon sunca i miseca. Plivaš ka da letiš, nema kantuna na koji možeš modricu zaradit, ni okuka di te sam vrag čeka, a kad očeš nečut nikog živog, kalaš se dvajes metri dubje di mir je lega na leđa, stavija ruke pod glavu i žmiri na jedno oko, da vidi jel sve po Bogu i zakonu. Nikad ništa ne govori oti mir, ka niko u moru, ča će govorit, svak zna svoj posal, ne pača se u tuđi. Dođe mi da puštin crnilo po ovon svitu, ka sipa. I nestanen. Zaplivan s ulignjon, zaplešen s dupinom, uvijen se ka ugor i okrenen oko sebe, samo da me jope ne uvati škerac u kosti, da skočin s ciplon ka da san mladić, da losturi kažen, ma di ću joj reć išta kad se u moru ne govori, samo ću je dirnit. Pravit ću se da san zubac, oborita riba, lip i uspravan ka gospodin. E, bilo bi lipo! I mislin da bi u moru bija čovik među ljudima. Ode se osićan ka čovik među zvirima, ča kredu, ubijaju, lažu, pale, tuču, razbijaju, sve radi ničega, ne znan čega, ni kakvo ime to ništo nosi. Ljudi moji, ča van je?