Živim u jednom seocetu. Zove se Global village, al nije za priču ni bitno.

Pored mog seoceta ima jedan pomalo čarobni šumarak u koji ja maleni često zalazim na igru.
I on obiluje svakakvim drvećem i raslinjem..Svašta tu ima, hrastova, kestena, borova, čak i krhkih, gracioznih brezi.

Ma svašta nešta.
I sad..ima tu i jedna stara bukva. Ona je negdje na kraju šume.
Sva je neka nepravilna. Čvornata, čvrgava, izgleda onako ćaknuta pomalo. Nitko ne zna kad se tu stvorila. Kao da je od početka vremena tu. Prkosi svim olujama, vjetrovima. Drugom drveću.
Ma pomalo se sirota već i raspukla. Biće da su svakakvi gromovi udarali u nju i oko nje.

A mene nekako baš zaintrigirala.

I tako onomad meni došlo pa se počeo penjati na nju. I tresti je.
Malo, pomalo, sve jače..Kako sam joj tresao i drmusao grane tako su one cvilile. I to škripanje je odjekivalo šumom.
A meni je to bilo super. Tresem ja, cvili ona.

I tko zna koliko bi ja tako nju tresao i što bi sve bilo da nisam odjednom čuo oštar povik:

- Silaz' dole!
Vidim zeleno odijelo i prijeteći pogled. Sišao sam, a srce u petama.
- Mali, zašto treseš tu bukvu ha?
- Paaa - progutah knedlu u grlu. Nekako sam mislio da joj baš to treba.
- Ma jel? A šta ti imaš mislit. Ako je netko tu da misli što je dobro za svako pojedino drvo onda sam to ja.
- Ali ja stvarno nisam mislio ništa loše - bio sam na rubu plača. - Ma samo se malo poigrat s njom..znate ono, prozračit joj krošnju..vidite da su se grane skroz zaplele. Drveća su živa i ja to osjećam. I trebaju društvo.
- E da..Svi vi djeco volite misliti da ne radite ništa loše. A da se Vas pusti da radite što hoćete vi bi šumu skroz prekrojili po svom ćefu. Narušio bi se eko-sustav. Ma pitanje šta bi ostalo uopće.
Slušaj me dobro sad. Bukva je bukva. Stara je i rasti više neće. Nema koristi od tog da ju se trese, samo će još puknut do kraja. Da li to želiš?
- Ma neee. Nipošto striček lugar.
- U redu. I okani se trešnje stabala općenito. Pogotovo ovih starijih. Ne treba to njima. Za onoliko koliko im treba, tu je vjetar i ostale sile prirode. Šuma je bila i postojala prije tebe i postojaće nakon tebe. Dok si tu voli ju kakva jest. I naravno, slobodno se igraj nekih drugih igara, jer šuma treba dječju radost. U tom djelu si u pravu.
- Je, tako je – složih se pokorno.
- Nego dječko, jel imaš ti svoj vrt?
- Paa imam..
- Eeee pa onda lijepo u njemu posadi nešto svoje pa se zabavljaj s tim. Kreiraj i oblikuj šta želiš i kako želiš. Ako trebaš pomoć il savjet uvijek mi se možeš obratit.

Kimnuo sam glavom.

- Evo, s ovim možeš počet.
  Rekavši to izvadi nož i počne kopati par  metara od bukve.
- Tako. Uzmi ovu biljku i presadi ju kod sebe. I neću ti reć što će izrasti, začudićeš se.  Ajd sad, crta!

Dok sam trčao svojoj kući lugar se toplo, baš od srca smijao. Osjećao sam taj njegov osmijeh na svojim leđima.
A i ja sam se došavši doma smijao jer sam shvatio.

Bukva je bukva..Bukvan je bukvan..A bukvica je bukvica..

Jedino..Nije mi jasno i nikad nisam saznao. Tko je uopće bio taj lugar?
Vidio ga nisam nikad prije niti ikad poslije. I nitko u selu nije znao za njega.

Nema veze..Ja vam se danas uglavnom zabavljam čarobiranjem svog vrta.
Bukvu sirotu više ne diram, a neka druga stabla u šumarku i dalje volim tu i tamo prodrmat. Tek toliko da osjetim život u njima. 
A možda sam na neki način i željan opet vidjeti onog lugara. Pa ga na taj način provociram.

A što li je bilo s onom biljkom pored bukve koju dobih na poklon? U što li je izrasla?

E to vam neću odat. Priča bez tajne je ko i žena bez iste. Bezveze.

Sunce sja nad mojim selom i okolnim šumarkom..

I na kraju i ove priče, opet je sve onako kako i treba biti..