1. BRAT  KRASTAČA

 

        U majke bila dva sina - jedan lijep i pametan, drugi krastača. Prvoga su svi voljeli, svi hvalili, svačim ga darivali; drugoga su šutke obilazili. Majku su sažalijevali.

        “Kako se to dogodilo te si rodila krastaču?” pitali su je neki ispod strehe.

        “Kako - jednostavno. Muž mi je nekoliko dana izbivao, ja otišla na njivu, ljutita što je moram okopavati sama. To je sve.”

        “To ne može biti sve,” rekoše. “Koga si srela na njivi?”

        “Ne sjećam se. A vratila sam se kući sva orošena, kao da sam spavala s oblakom.”

        Braća su rasla, svak na svoju stranu. Krastača je bio gunđav i srdit, nije trpio zrcala po kući, razbijao ih je; onaj prvi, pametni i lijepi, stalno je kupovao nova i neumorno se u njima ogledao. Otac je prezirao krastaču, majka bi odahnula kad bi kudgod odlutao.

        Jednoga dana krastača pomisli:

        “Idem da se ubijem. Pa neka bar jednu suzu proliju za mnom, svi troje.”

        I uputi se od kuće. Smišljao je kako se ubiti. Budući da je njihov kraj bio ravničarski, nigdje nije bilo ni brežuljka ni stijene, odakle bi se mogao sunovratiti. Osim toga, nije bio dobar ni hodač ni penjač. Stoga zaključi da mu je najpogodnije utopiti se. Negdje na dva, tri svračja leta od kuće, nalazila se voda - duboka, pričalo se.

        I uistinu, poslije naporna hoda od kojega mu se tabani gotovo oglodaše do koljena, on ugleda vodu. Blistala je na suncu, kao da je na svijetu sve u redu. Po njoj su mreškarili valići i ljuljuškale se mreške. Uokolo vode prepletali su se glasovi, visoki i oštri, grgoljavi i mutni. Krastača zastade, zapanjen.

        “Kakva divota,” reče. “Nitko mi nije rekao da nešto ovakvo postoji.”

        I stade brisati suze. Nije znao plače li zbog toga što će mlad i nevoljen umrijeti, ili zbog toga što je jezero tako prekrasno.

        Dogega se do obale. Ogleda se u vodi. Osjeti da se više ne boji zrcala  Da više ne uzmiče pred vlastitom slikom.       

        “Gle,” zakrekeće, “možda sam ja zapravo lijep - možda samo nisam imao pravo zrcalo...”

        I baci se samoubojito u vodu, sretan.

        I zapliva na sve strane, presretan.

 

        Ne svojemu jatu, već svojemu biću...

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 3.