BOG-STABLO I NJEGOVA SJENA

 

        Bog-stablo sišao je korijenom do središta zemlje, a vrhom je probio nebo. Na vrhu krošnje niknuo je plod u obliku krune. Stablo je zvalo ljude da se popnu i uberu krunu. Ljudi su čuli taj zov u snu. Po buđenju se odazvaše i rekoše:

        “Evo nas, dolazimo”.

        Stablo je bacalo dugu, gustu sjenu. Ona je puzala po tlu, kružeći u vremenu. Ljudi se uzeše penjati po njoj, sve granu za granom, a sveudilj ostajući na zemlji. Jedni su padali, drugi odustajali od penjanja ugnijezdivši se na nekoj od grana, a rijetki su se znali domoći sjenke-ploda. Tada su ga ti rijetki slavodobitno otkinuli, založili, ali se nisu nahranili. Okrunili bi se, ali bi ostajali podanici vodoravnoga zakona.

        Tu i tamo poneki bi se od pozvanih sjetili i pogledali uvis; a od tih ponekih netko bi se odvažio na stablo-okomicu. Kad bi takav netko dosegnuo krunski plod, sjena stabla bi ustala s tla, poklonila mu se, i pružila mu sjenku-krunu. Ali on bi to jedva zapazio, obuzet slatkoćom krunskoga ploda.

 

 

Pojmovnik, redom:

 

Krunski plod Boga-stabla = sloboda, bestežinstvo.

Krunski plod sjene = zarobljenost zemaljskom težom. 

 

Vesna Krmpotić, DAVNOBUDUĆA SADAŠNJOST   (još neobjabljeno)