64. BOG I MASLAČAK

 

        Sjene su gusnule, tvrdnule, pretvarale se u ljude i stvari. Ljudi su grabili stvari, otimajući ih od drugih ljudi, stvari su se pretvarale u živa bića slična ljudima, i više nitko nije točno znao tko je što, i što je tko.

        Divni Stranac promatrao je taj prizor sjedeći na mjestu velike osame. Uza nj je bio samo jedan nezreo maslačak.

        “Gle, oni će dovesti do rata i smaka”, promrmlja. “Ako ih nešto ne zaustavi”.

        “Pa što bi ih moglo zaustaviti, Bože? Zar bi išta moglo”? upita maslačak.

        “Moglo bi... Nečija molitva Meni”.

        “Pa zašto se nitko ne moli”?

        Stranac je šutio. Pogled mu se zasrebrio od suza.

        “Oh, molim Te, ne plači, Bože”, stade plakati maslačak. “Evo ja ću se moliti, ako nema nikoga drugog”.

        Stranac obriše suzu, vršci Mu se prstiju zasrebriše.

        “Znaš li u čemu je stvar? Mnogi se mole, ali im molitva nema moći. Diže se uvis, ali ne drži u sebi ni žar, ni tišinu. Hlapi kao čaša od magle”.

        “A zašto je tako, Gospode”?

        Stranac se nasmiješi, gledajući svoje svjetlucave prste. Ne reče ništa. Maslačak baci pogled na komešanje sjena u dolini, i pobrza upitati:

        “Dragi Bože, a možeš li Ti dati moć njihovoj molitvi”?

        Divni pogleda Svojega prijatelja. Glava se maslačkova pretvorila u kuglicu bijelih, nježnih misli. One su sasvim nevidljivo drhtale, čekajući vjetar, uzbunu zraka, ili, naprosto, trenutak konačne zrelosti. I dok su se tako gledali Bog i maslačak, taj se trenutak zrelosti i dogodi: glava se poče rastajati od od svojih bijelih, nježnih misli. One poletješe na sve strane, nizbrdo, u svijet otvrdlih sjena.

        “Tebi sam upravo dao tu moć”, reče Divni. “Jer nisi ni sanjao da ju možeš zadobiti, a bio si ju spreman primiti”.

 

        Sreća da se tamo i tada zadesio maslačak...

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 9. (još neobjavljeno)