12. BOG I LOPOV

 

        Jedan je u selu bio lopov, i to se znalo. On je pošteno naslijedio zanat od oca. A onda je u crkvi čuo što Bog kaže o krađi. Našao se u dvojbi: odreći se praotačke baštine, ili poslušati riječ Božju?

        Dugo je premišljao kako riješiti ovu dvoumicu. Napokon je zaključio da bi to valjalo učiniti na bogo-ljudski način - ugoditi obojici.

“Nikakav ja drugi zanat ne znam, niti želim znati; jer i godine su me već stigle”, govoraše put Boga, ispričavajući se. “Lopovski zanat naraštajima je njegovan u mojoj porodici. Što ćeš, svatko se ne~im prehranjuje”.

No da ne bi ostao izvan Božjega zakona, odlučio je zamoliti Boga da se nađe s njim u tomu poslu, i da mu On glavom vodi i ruku i korak.

        Malo se, ipak, pribojavao: što li će Bogu pasti na pamet kad budu krenuli na posao? Jer kad jednom Bogu predaš uzde svoje kočije u ruke, onda više nema upletanja “ne tamo”, “daj ovamo”, i slično. Onda, zbilja, kola idu kuda On hoće.

        Tako se jedne noći njih dvojica išuljaše put skladišta najbogatijega trgovca u selu. Sve je bilo kako treba: i noć gusta, i staza pusta, i psi lijeni da laju. A ni katanac na vratima nije se dugo opirao. Uljezne lopov u skladište i zapanji se kad vidje toliku količinu svega i svačega. Ali najčudesnije bijaše to, što se radilo o robi za neke druge kupce – o skupoj, neobičnoj, nikad viđenoj robi.

        “Vidi, a on nama prodaje najbljutavije stvari”, gunđao lopov. “I još ih cijeni kao da su roba nad robama”.

        “Ne bih ja mnogo”, mumljao dalje lopov, zamišljajući da govori nevidljivomu suradniku. “Toliko koliko će me za neko vrijeme podmiriti. A znaš, i da se ne primijeti da smo uzeli...”

        “Ne, nego ćemo baš mnogo”, zagrcnu se od smijeha Bog. “Zato što je vlasnik veći lopov od tebe”.

        “To sam i ja uvijek mislio”, prione lopov. “Ali komu to reći osim Tebi”?

        “Ne ulaguj Mi se”, otresito će Bog. “Nego izađi i pođi iza skladišta do jedne šupe. Tamo ćeš naći traktor s prikolicom. Umiješ li voziti”?

        “Koji to lopov ne umije voziti”? veselo će lopov. “Evo me odmah. I da Ti kažem - čudan si Ti svat. Dobro rekoše da Tebe nitko ne može razumjeti”.

        Izađe hitro lopov, pronađe šupu i u njoj traktor s prikolicom. Sjedne, upali motor, doveze se pred ulaz skladišta. Nije se još stigao začuditi što je Bog u ljudskomu liku, i što se to dogodilo gotovo usput.

        “Sad ćemo tovariti”, naredi Bog.

        Prikolica se stade puniti svakojakim poizbor stvarima: odjećom neviđenih boja i krojeva, cipelama kakve nitko u selu ne nosi, kapama i šeširima za gospodu, priborom za tko-zna-što. Dok su vrijedno radili, upita lopov Boga:

        “Ti ono reče da je vlasnik veletrgovine veći lopov od mene. Nisi se šalio”?

        “Nisam se šalio. Ne samo da je on lopov, već on radi za jednoga još većeg lopova od sebe. A taj još veći lopov vedri i oblači u selima”.

        “A tako! Vidiš, ja sam u tomu pogledu pošten: ja radim samo za sebe”.

        “Zato sam te i izabrao”, objasni Bog.

        Utom su natovarili punu prikolicu. U skladištu su ostali samo konopci. Bog je već palio traktor, kad lopov skoči sa sjedala, utrči u prazno skladište, i pokupi konopce.

        “Dobro će nekomu doći”, reče.

        Vani je već svitalo.

        “Kud brže”? zabrinu se lopov. “Kako ćemo sada, Bože? Vidjet će nas. Moramo obilaznim putem”.

        Ali Bog krenu s traktorom ravno u selo. Lopov je zapomagao, čupao kosu, pokušavao dohvatiti volan, skrenuti s puta. Sve je bilo utaman. Bog je udario glavnim putem kroz selo, veselo tandrkajući. Sve što je rekao bilo je:

“Jesi li Me zvao za ortaka? Sad šuti, sjedi, i gledaj”!

        Traktor je bučno prolazio kroz selo. Ljudi su u čudu otvarali prozore i izlazili na prag; neki su trčali za traktorom pitajući:

        “Jesi li Ti trgovac? Odakle si? Kakva je ovo prekomorska roba? Hoće li se prodavati u nas”?

        “Hoće. Tamo na trgu”.

        Na trgu Bog uz pomoć lopova istovari svu robu pod brže bolje podignut šator. Nagrnu svijet, još malo bunovan. Lopova su vidjeli, ali ga nisu prepoznali, naprosto zato što ga nisu mogli zamisliti u društvu s tako uglednim trgovcem. I odmah je među svijetom zašuškala priča da je trgovac stigao iz Arabije, a Arabija, zna se, negdje je s onu stranu svih obzora.

        Nastane vesela graja kad se pokazalo da trgovac nije gulikoža kao što su trgovci. Nego da je, naprotiv, darežljiv.

        Onda, zbunjen, i misleći da sanja, naiđe pod šator i veletrgovac. Učini mu se roba poznatom. Zaključi da je Arapin iz iste velelopovske družine, pa mu priđe da se s njim bratski rukuje.

        Jedna se seoska žena nije dala odvojiti od prozirne, zlatom vezene koprene. Uzdisala je:

        “Ja ju ne bih nikada nosila. Samo bih ju gledala”.

        “Ovu sam koprenu ionako tebi namijenio”, reći će stranac. I šapnu joj na uho:

        “Ako mi obećaš da više nećeš ružiti muža...”

        Žena ga pogleda velikim, probuđenim očima.

        “Obećajem ti. Ali ne zbog koprene, već zbog Tebe”.

        Tako je stranac dijelio divot-stvari komu su već za oko zapele. I od svakoga je tražio ili sitan novčić, ili pak neko obećanje: da neće piti, da neće psovati, da neće kroz prozor pljuvati. Skupocjena je roba pod šatorom brzo nestajala. Ali nitko nije odlazio, svi su stajali opijeni prizorom darivanja.

        “Koji je dan danas”? pitali su jedni druge. “Da nije neki veliki blagdan? Da nije kraj svijeta? Ljudi, jesmo li se mi uopće probudili”?

        Štipali su jedni druge, istražujući koliko se dalo.

        Onda je prišao veletrgovac:

        “I ja bih nešto kupio”.

        “Tebi ću prodati traktor s prikolicom po naročitoj cijeni”, reče stranac. Sagne se, i šapne mu na uho:

        “Otkaži onaj posao s Tim-i-tim, i traktor je tvoj”.

        Izbezumljenim očima pogleda veletrgovac stranca, a onda se progura kroz gužvu i izađe iz šatora, da bi se negdje pribrao od smetenosti i straha.

        Lopov je uslužno pomagao pri kupnji-i-prodaji, ali je svejednako u sebi ponavljao:

        “Valjda Bog misli i na mene. Neće, nadam se, sve podijeliti. Ne bi bilo pravo, ta radio sam naporno, evo mi se ukliještilo u leđima...”

        “Narode, što predlažete da dademo ovomu našem revnom radniku”? upita Bog. “Bez njega ne bih uspio utovariti toliku robu, i stići na vrijeme”.

        “Neka uzme što hoće”! stade ih graja. “Mi plaćamo! Vrijedan je, i mi smo mu zahvalni”!

        Bog se okrenu lopovu.

        “Čuo si ih. Uzmi što želiš“.

        Lopov je stajao skamenjen. Onda mu se u srcu pomakne suza.

        “Nikada mi nitko nije bio zahvalan, Bože”, promuca. “Nisam znao kako je to... Oh Bože, ja sam dobio više nego da si mi poklonio svu ovu robu. Dobio sam prijatelje. A dobio sam i Tebe kao prijatelja, naravno, ako pristaješ...”

        Onda se Bog nasmiješi, i mahne nehajnom rukom; u tili čas nestane šatora, ljudi, robe. Lopov se probudi, protrlja oči: sve isto, samo mu se s vješalice smije smotaj konopaca – jedini opipljivi ostatak sna. Ogleda se unezvjereno po sobi, skoči na noge.

        “Bože, znam da si tu, ded ne skrivaj se! Da Ti kažem: dobili smo ovu igru, ali tako da čak ni lopov nije izgubio”!

 

 

        Kad pozoveš Boga u svoju igru, budi spremna na iznenađenje gdje ga dosad nije bilo.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6. (još neobjavljeno)