44. BLJUZGA I MUZGA
Bila su dvojica, Bljuzga i Muzga. Hvalili su Boga što su dvojica. Što nisu jedan, ili trojica. Jer onda bi im bilo teško i osamno, da su jedan. Ili bi se unesložili, da su trojica. Ovako je bilo najbolje.
Unajmljivali bi se na trudodan, ili dva. Trećega bi im dana već dosadilo. Pa bi kretali dalje, ostavljajući njivu nedokopanu, hambar nedograđen, ponudu neprihvaćenu. Takvi su bili, odani samo svojoj nedovršenosti, spremni ju braniti od svih zamki druge vrste.
Onda im je jednoga dana neki mudrijaš rekao:
“Vi mislite da ste slobodni. Naprotiv, vi ste zarobljeni vašim strahom”.
Bljuzgi i Muzgi bilo smiješno što se spominje zarobljenost u njihovu slučaju. Povaljaše se po tlu, hohoćući.
“Gle, a čime li smo zarobljeni? Čega li se bojimo”? upitaše kad su stigli do daha.
“Bojite se gubitka neodgovornosti”.
Njih se dvojica odjednom uozbiljiše.
“Gubitka neodgovor...?! Gle, gle...” rekoše zamišljeno. “Ovo bi mogla biti čak i istina”.
“Vidite li”? slavodobitno će mudrijaš. “Uhvatio sam vas na spavanju”.
“Da, to bi mogla biti čak i istina”, ponoviše dvojica, namigujući jedan drugomu. “Oh, baš nam je milo! Strah od odgovornosti je dobar, i vrlo koristan. Obećajemo ti da ćemo ga njegovati kako dolikuje. Jer mi ne bismo rado prešli među vas, odgovorne”.
“Trebate se suočiti s vašim strahom...” reče mudrijaš blijedo i zamirući.
“Svakako ćemo to učiniti”, izjavi ljubazno Muzga. “Nego, nismo znali... Osje}am, Bljuzga, da se sada zbilja plašim. A ti”?
“Oh, Muzga, ježim se i na samu pomisao... da sam mogao izgubiti taj spasonosni strah”!
“Bili smo lakomisleni, priznajmo. Odsada ćemo naš strah zalijevati kao ljekovitu biljku. A ti si nas, prijatelju, zbilja zadužio. Upzorio si nas na zlatnik u dnu praznoga džepa”.
I odoše Bljuzga i Muzga da kose mudrijaševu livadu besplatno.
Nitko ne sadi divlje cvijeće u lončiće.
irida
bglavac
