57. BIO JEDAN ČOVJEK SAMOTNIK

 

        Bio jedan čovjek samotnik. On je redovito pisao sebi pisma. Kad bi mu stiglo pismo, bio je sretan, čitao ga je polako, s nasladom. Listonoša se čudio tko to čovjeku toliko piše.

        “Imam ja dobroga prijatelja”, objašnjavao je pismoprimatelj. “Vjeruj mi, to je najveći dar – imati prijatelja”.

        Listonoša se s tim složio.

        Jednoga dana stiglo je opet pismo, ali je kuverta bila drukčija, marke zamrljane, rukopis nepoznat. Uzrujan i smeten, čovjek ga užurbano otvori i stane čitati:

 

        “Dragi moj, najvoljeniji,

        Sve sam te ove godine želio sresti, jer ti si mi jedino što imam. Sada mi se napokon pruža prigoda da stignem k tebi. Zahvaljujem ti za sva ona pisma, koja si mi upućivao. Ona su mi značila više no što možeš i sanjati – rekao bih da po njima i kroz njih postojim.

        Voli te tvoj Prijatelj”.

 

        Čovjek samotnik pokaže listonoši pismo i reče:

        “On mi stiže. Uskoro”.

        Listonoša se obradovao.

        “Ah, konačno!”, reče. “Nadam se da ću ga upoznati”.

        Sljedeći su dani bili dani bez pisama. Pismonoša je po navici zalazio u samotnikovu kuću, a onda se sjetio da ni danas nije stiglo uobičajeno pismo. Zaključio je da je Prijatelj možda doputovao. Budući da je i sebe pomalo smatrao samotnikovim prijateljem, on jednoga dana pokuca na njegova vrata.

        Otvori mu poznati samotni lik.

        “Je li stigao”? upita listonoša zavirujući put sobe. “Tvoj prijatelj, je li došao? Jer pisma, evo, već ne stižu tjedan dana...”

        “Moj Prijatelj sam ja”, odgovori mu čovjek svečano. “Stigao sam”.

 

        RAZGOVORE MOJ...

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)