Bez izlaza

 

      Još pet minuta i gad će se pojaviti. Svako jutro izlazi točno u sedam sati i trideset minuta. Još je mrak, zima je, hladno i nikog nema na ulicama. Tri ga jutra već ovako sačekujem i poznajem njegove jutarnje navike. Ni jednom nije promijenio raspored u ova tri jutra: nema razloga to ni jutros učiniti. Onaj koga čekam mi je šef. Bio mi je šef.  Više nije! Isprašio me sa posla!

      Već tri tjedna ne radim. Dobio sam otkaz, naravno, kao i mnogi drugi. Pridružio sam se velikoj vojsci bez nade u bolje sutra. Nemam nade. Ne očekujem ništa. Znam da će sve biti još gore, gubim volju za borbom. Postajem gubitnik. Nemam snage, očaj je moj gospodar.

      Ono što imam, to me još više tišti! Ono što me ranije najviše radovalo i davalo mi snage, sad me pritišće i crpi ono malo snage što mi je ostalo. Imam Avu, svoju prelijepu ženu i malu Evu, šestogodišnju vragolanku koja mi svakog dana osvježava ubitačan dan. Obožavam obje i naravno, nisam im rekao da sam dobio otkaz. Nisam mogao. Nikako nisam smogao snage za to teško priznanje. Uvijek su vjerovale u mene, u moje mogućnosti. Kako im poljuljati to uvjerenje u sebe? Ne mogu!

     - Možeš sve što hoćeš - česta je Avina rečenica.

     I bilo je tako, nekad. Više nije. Nešto je u meni puklo, slomilo se, nestalo je snage, nestalo je volje, sve je nestalo onog jutra, kad me šef pozvao u svoj ured na trećem katu i obavijestio me o otkazu. Moraju grupirati snage, objasnio mi je, upotrijebivši vojnički žargon, gad jedan, koji nikad nije ni bio u bilo kakvoj vojsci. Tješio me: lako ću naći drugi posao, sposoban sam, dobro obavljam zadatke...bla, bla, bla...Došlo mi je da mu smrskam lice sakriveno iz tamnih naočala, koje je često nosio na glavi,  u prosijedoj kosi izigravajući frajera. Nisam ga udario. Otišao sam mirno, ali je u meni kipjelo i zakleo sam se na osvetu. Dok sam odlazio, misli mi bile okupirane kreditom , još ga punu godinu moram otplaćivati. Kako? Sa čime?

     Znam, mnogi će reći kako nemam pravo na osvetu, ali moje je mišljenje drugačije. Doznao sam pravi razlog mog otpuštanja: njegov je nećak odmah sutradan zasjeo na moje mjesto, koje sam mukotrpno izborio, crnčeći po dvanaest, pa i petnaest sati na dan. Gospodin je nećak ono za što sam ja krvario, dobio na poklon. Čisti nepotizam! Ali kome se žaliti?

      Avi nisam ni pisnuo. Svako bi ih jutro poljubio, Avu i malu Evu, zaželio im lijep dan i odvezao se, ali ne na posao, nego na periferiju. Parkirao bi kola i razmišljao, u glavi mi je brujalo, udaralo, čekićalo...Svakog mi je dana bivalo sve gore i gore! Bjesnio sam, kleo se na osvetu! Dan je bio crn od kišnih oblaka, kad sam donio odluku! Misao mi bljesnula , osjetio sam udar u sljepoočnicama! Sve je postalo jasno: to se mora učiniti, nikakav mi drugi izlaz ne preostaje!

    Ubiti ću gada koji mi je dao otkaz, oduzeo mi egzistenciju, upropastio budućnost, život...uništio moj mir koji sam mukotrpno gradio, žrtvujući se i za njegovo poduzeće, za njegove ciljeve, njegov profit... Mrzio sam ga! Sve više i više mržnja je rasla u meni, stežući me crnim i okrutnim prstima. Osjećao sam bol koja je prerastala u mržnju. Ništa drugo nije postojalo, samo mržnja, sve sam ostalo potisnuo. Namjerno...Postao sam mračna dvonožna mržnja: više nisam bio čovjek! Samo mržnja!

    Skovao sam plan! Jednog ću ga jutra čekati ispred kuće u kojoj stanuje i kad bude izašao na ulicu, pojuriti ću kolima na njega! Brzo i bez milosti! I bez oklijevanja! Sve će biti gotovo u trenu! On je moju obitelj i mene osudio na lagano umiranje: zauzvrat ću mu pružiti brzu smrt. Znam da sam u pravu, iako se mnogi ne bi složili sa mnom. Gad zaslužuje smrt! U to sam siguran!

    Danas je to jutro, sada: sjedim u kolima, motor potiho bruji, čekam, čekam...svaki čas se mora pojaviti, gad jedan! Evo ga, ide prema svojim kolima onim sigurnim korakom koji odaje da u njegovom životu nema nikakvih  poteškoća, pogotovo ne financijske prirode. Sada! Sad moram krenuti! Sad je pravi trenutak!

    Nisam pritisnuo gas: držeći uzdrhtale ruke na upravljaču, gledao sam ga kako odlazi na posao, siguran u svoje sutra. Obrisao sam orošenu gornju usnu i odvezao se pravo kući, svojoj Avi.

    - Neću te više lagati - rekoh joj već na ulazu, brišući promočene cipele. - Dobio sam otkaz prije tri tjedna, ali ti nisam mogao reći. Oprosti!

     Ava mi priđe brzim i odlučnim koracima, čvrsto me zagrli i reče mi u uho, dok me njen vreli dah palio:

   - Ne brini, pregrmjeti ćemo! Znam to već dva tjedna. Čekala sam i pitala se kad ćeš mi reći. Ne brini, sigurna sam da ćemo savladati ovu poteškoću! Imamo onu bakinu česticu zemlje…

    Odjednom sam i ja bio siguran u to! Sa Avinom podrškom i Evinih očiju širom otvorenih i punih povjerenja u svog velikog tatu, postao sam siguran da mogu savladati bilo koju prepreku koju život postavi ispred mene.

 

"Copyright © 2005. misko-nearh - zabranjeno korištenje objavljenih radova bez pristanka autora".