Stanujem na sjeveru, s pogledom na gotovo cijeli ovaj grad, u kom se rodio Goethe, grad poznat po bankama, po luksuzu i po zračnoj luci koja spaja Kontinente...
Do prije 14 godina nisam ni znala da doista postoje i oni... Ljudi koje nazivaju beskućnicima. U ovom gradu ih je jako puno. Jednom su izgubili ili napustili sve što su imali. Sad nemaju ni krova nad glavom.
Oni žive na ulici. Nose svo svoje imanje u ruksacima, u plastičnim vrećicama od Lidla ili Aldija. Preživljavaju od ostataka hrane koje pronalaze u kantama za smeće. Skupljanje plastičnih boca, njima je jedini izvor prihoda, osim onoga što uprose od prolaznika...
Neki se srame i ne vole prositi. Ne imati stan i posao već je sasvim dovoljno ispod ljudske časti. I sada im nije nimalo lako osvjestiti to kao svoju osobnu stvarnost.
Poneki su napadni i bez ustručavanja zaustavljaju sve redom i mole za nešto sitnoga. Medju njima su i jako mladi, od kuće odbjegli tinejdžeri za koje još postoji mogućnost da se vrate obrazovanju i radu. Ovisnika o alkoholu i drogama najviše...
Oni malo stariji su uglavnom definitivno odlučili i dalje živjeti tako. Ako im se i ponudi bilo što drugo, posao, stan... oni ne prihvaćaju. Strah od odgovornosti, strah od ponovnog gubitka svega, od labilnosti vlastitog karaktera...
Tokom ove ledene zime, u Frankfurtu se smrzlo i umrlo dvoje beskućnika, u Europi ukupno 16. Usprkos tome sto im se nudi pomoć, da se ugriju, da se sklone, da prenoće, mnogi od njih to ne žele i gotovo. Neki od njih su sretni što su živi i zahvalni za svaku sitnicu koju dobiju od ljudi koji noću izlaze na ulice i nude im tople napitke, jakne, vreće za spavanje...
Pokretna ambulanta za beskućnike ima pune ruke posla, danju i noću. Osim liječnika, medicinskih sestara, te ostalih dragovoljaca, o njima se brinu i deset frankfurtskih zubara. Društvo se pobrinulo da imaju barem zdravstveno osiguranje, kad već odbijaju sve ostalo. Društvo se brine za njih koliko zna i može. Većina ipak radije okrivi sve ostale oko sebe, nego da sami preuzmu odgovornost za svoju situaciju.
Ima i onih koji tvrde da su sami upravo tako odabrali i da ne žele živjeti nikako drugačije.
Ponekad, kad prolazim centrom grada, zaustavim se i razgovaram s nekim od njih. Ostavim nešto novaca i pitam da li mogu još nešto učiniti... Oni tada izraze toliko dirljivu zahvalnost i potrebu da nekako uzvrate... Kao da jedno jednostavno hvala nije dovoljno, poklone mi ono jedino što imaju - priču o sebi.
Svaki put bih mogla zapisati posebnu priču, ali svaki put jednostavno ostanem bez teksta... Vratim se u moj topli stan, kao da sam upravo stigla iz neke sasvim druge, od mene inače daleke stvarnosti... Tu stvarnost mogu vidjeti ili se praviti da ne postoji. Ona je i dalje tu...
Sa terase na sjeveru, promatram ovaj grad... Stakleni neboderi danas bljeskaju na suncu, a uz njih i sve ostalo ljudskim rukama stvoreno... I priroda...
Ima mjesta za sve... Pod ovim Suncem... I dovoljno svega za sve...