Dođoh do kuće, a tamo svi već polegli.  Kuća zaključana. Što ću sad, pomislih? Zar je otac zaboravio da sam ostala na roditeljskom?

 

Nema mi druge nego pokucati. Uzalud, nitko ništa ne čuje. Kucam ponovno, jače! U kući se začuje komešanje. Digne se otac i dođe do vrata, a iza njegovih leđa i mama.

 

-         „Vidiš li samo u koje doba kurva dolazi kući? Još će nam svašta donijeti u kuću.“ – čujem je kako mu govori u uho.

 

Sva sam se stresla. Ocu su već doprle njene riječi do mozga, ali ni malo ne razmišljajući o njima zamahnu snažno šakom. Nisam se ni stigla obraniti i već sam se zaljuljala. Udarac je bio tako snažan da sam jedva stajala na nogama. Krv mi poteče iz nosa. Mislim, sada će me pustiti na miru, ali uzalud. Nije mi ova misao ni prošla do kraja kroz glavu kad li osjetim i drugi udarac, ovaj put po leđima. Treći u trbuh. Četvrti u glavu i tako bezbroj, čini mi se.

 

Kad je prestao, nisam bila ni sposobna misliti samo se provukoh  pogleda punog mržnje pored mame, očekujući bar trunke žaljenja zbog netom izgovorenih riječi.

 

Uzalud. U njezinom pogledu, a ni u postupcima nije bilo žaljenja. Samo je prošla pokraj mene i otišla mirne duše spavati kao da ništa nije ni bilo.

 

Svu sam se noć prevrtala od bolova. Između  plača izmjenjivali su se jecaji i molitva.

 

-         „Bože moj, budi uz mene! Daj mi snage! Pomozi mi!“

 

Na koju god stranu da sam se okrenula osjećala sam strašnu bol. Jedva sam čekala jutro da ustanem. I prije nego li sam i pokušala pokraj mojih vrata prođe otac jer je morao na posao.

 

-         „Boli li, stoko, boli?“

 

-         „Nije to ništa, kad dođeš iz škole, platiti ćeš ti meni još!“

 

Bilo mi je baš svejedno. Došla sam u fazu kad sam podjednako bila mirna i isto reagirala i na radost i na bol. Samo radosti gotovo da i nije bilo, a boli je bilo i previše.

 

Strepila sam nakon završetka nastave. Nije mi se išlo kući.

 

-         „Ljiljana, hajdemo se malo prošetati, molim te! Nemoj još ići kući! – molila sam svoju dobru prijateljicu.

 

Ona je već znala zbog čega je to molim. Vidjela je danas na tjelesnom.

 

Nisam se mogla skinuti, a učitelj je naredio da svi moramo obući dresove, bez iznimke.

 

Prestrašeno sam ustuknula. Kako ću se skinuti kad sam sva plaa. Ljiljana je ugledala kako sam se malo povukla pa mi je prišla.  Nije bilo prvi puta da je svjedokom mojih muka.

 

Već smo bile u sedmom razredu, a od prvog sam bila skoro svaki dan pretučena i plava.

 

Suze sažaljenja krenule su niz njeno lice.

 

-         „Za ime Božje, zašto to nekome ne pokažeš, zar nema Zakona? Zar je to dozvoljeno? Tako tući dijete, to je životinjski!“ -  jadikovala je ona umjesto mene.

 

Poslušala me i malo smo prošetale. Nju ionako kod kuće razumiju i nitko je neće psovati što je malo zakasnila.

 

No došlo je i vrijeme da ipak moram kući. Ma koliko željela pobjeći, otići, nisam mogla. Bila sam dovoljno bistra da znam na kakva sve zla još dodatno mogu naići ako odem od kuće.

 

Mogla bih postati sve ono čime me moja maćeha nazivala svaki dan kad uđem kroz vrata.

 

 

Moj karakter nije mi nikako dozvoljavao da se pridružim uličarima jer sam bila nadasve poštena i pristojna djevojka.

 

Polako se dovukoh, s noge na nogu, kući. Otac me već čekao sa remenom u ruci.

 

-         „Što je? Zar se sad dolazi kući? Tko zna gdje si sve smucala?“ – ponavljao je mamine riječi.

 

Ma koliko boljelo nisam se bojala. Svaku sam bol mogla pretrpjeti, svjesna da i tome mora jednom doći kraj.

 

Otac je zamahnuo remenom i tukao, tukao, nije stajao. Već sam jedva vidjela, ali suze mi svjedno nisu išle na oči.

 

-         „Neću, baš neću plakati. Zašto da maćehi priuštim to zadovoljstvo?“ – mislila sam u sebi i to mi je pomoglo da budem tvrđa od kamena.

 

U jednom trenutku sam shvatila da moj pijani otac gubi kontrolu. Kako nisam plakala dok me tukao počeo me daviti golim rukama.  Osjećala sam kako se gušim i već sam bila spremna da se prepustim do kraja, da završim sa tim mukama, da zauvijek dođe kraj boli. Negdje u podsvijesti prođe mi misao: - „Ovo je maćehina pobjeda, ona će likovati ako mene više ne bude. Ne, ne mogu joj to dozvoliti – usporenim mislima počnem zaključivati kroz suze i bol i zadnjim snagama, snažno nogama udarim oca u prsa i odgurnem  ga.