60. ZAŠTO JE ON STRANAC

 

        “Uđi, Stranče”! dozivali su Ga s kućnih pragova, dok je prolazio. “Uđi i odmori se, založi s nama, zanoći pod našim krovom, blagoslovi naš dom”!

        Stranac im je svima mahao rukom na pozdrav, ali nije zastajao.

        Ususret Mu dođe neki čovjek beskućnik.

        “Ja bih Te pozvao, ali nemam kuću kakva se pristoji takvomu gostu. Stanujem u šupi. Svejedno, sretan sam da su mi oči vidjele što su vidjele”.

“Zašto Me ne pozoveš u tu tvoju šupu? Baš bih volio...”

“Eh, sad”, snebi se čovjek. “Ti to onako, da bi meni učinio. Ali meni je želja da ja Tebi učinim, pa kako ću – u šupi nemam ništa osim jedne slamarice, i jedne jedine glinene čaše”.

Umjesto odgovora Stranac skrene s glavne ulice, i uputi se u pokrajnu. Čovjek je trčkao za Njim, zbunjen. Stigoše do jedne oronule kuće na okrajku sela. Maknuše drveni zaklop na stražnjemu zidu, uđoše u šupu, sjedoše na slamaricu, založiše vatricu, zajedno popiše čašicu čaja.

“Ne znam kad Mi je nešto ovako prijalo”, reče Stranac.

“I meni”, složi se siromašak, sumanut od sreće.

“Imao si neka pitanja u glavi, nemoj ih zaboraviti”.

“Da, umalo zaboravih. Pa evo, htio bih znati zašto Te svi zovu strancem, Stranče”?

“I ti me zoveš Strancem. Ti kaži zašto”!

“Ne znam zašto. Tako se uvriježilo. Svi znamo da nas nitko tako ne poznaje kao Ti. Tako nas dobro poznaješ, kao što mi sebe ne poznajemo. Svi znamo da si nam to nebrojeno puta pokazao. Ti kao da boraviš u svim onim domovima, iz kojih su te pozivali, kao da znaš sve što se tamo događa, kao da čuješ svaki razgovor, čak i svaku misao. A mi Te, ipak, zovemo Strancem. Evo i ja... a ne znam zašto”.

“Ja sam za vas netko drukčiji od vas, zar ne”?

“Očito. Mada bih rekao da mi nema bližega od Tebe”.

“Zašto Me onda ne zoveš bar znancem”?

“Hoću. Mada bih Te najradije zvao Divni. Smijem li”?

“Smiješ“.

“Divni, hoćeš li prespavati na mojoj slamarici? Bio bih presretan...”

“Hoću. Dođi, ima mjesta za obojicu”, reče Divni.

“Ah, ja sam preuzbuđen da bih trošio vrijeme na spavanje. I dok Ti budeš spavao, ja ću misliti o činjenici da si Ti zbilja ovdje, kod mene, i to će mi biti čudesnije i odmornije od svakoga sna”.

Ujutro, kad se Divni opraštao s domaćinom, rekao mu je:

“Da odgovorimo na tvoje pitanje. Eto, divnima sam Divni. Njima dajem Sebe, i njihova Mi je slamarica raskoš bez premca, njihova Me vatra grije i na daljinu. Ostali Me zovu Strancem, zato jer su strani sami sebi. Tako će Me zvati sve dok ne saznaju tko su”.

 

 

Jesmo li konačno saznali tko je od nas stranac?

 

 

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 8. (još neobjavljeno)