Ja nisam Bik Koji Sedi.

Pre sam Bela Vrana Koja Sedi. Za lap-topom. Bela Vrana u jatu Crnih Vrana. Van ovog jata ja mislim da sam Obična Vrana. Ubeđen sam, iako nisan kročia vanka, da proveravam. 

Bik Koji Sedi satima sedi pred logorskom vatrom u mojoj dnevnoj sobi, odmah do vrata koja vode na balkon. (Jedino tu je bilo mesta. Na sredini sobe bi smetao vernim gledaocima koji prate indijske i turske serije "Mala nevesta", "Turkan", "Miris proleća", "Lišće koje opada ujesen", "Ptice koje pevaju u proleće".) Sedi on i zuri u vatru. Ponekad se malo promeškolji, malo odmahne glavom, kao da sa nekim u sebi razgovara, pa mu odlučno kaže: „Ne, nije tako!“.

Možda ste čuli za taj indijanski običaj, a možda i niste. Da se satima sedi pred vatrom i gleda u vatru. To je tzv. vatrena meditacija. (Zamislimo reklamu za neki "oriflajnov" losion koji se zove „vatrena meditacija“: „“Vatrena meditacija!“ Za prave muškarce! Jer oni znaju zašto!“)

Na drugoj strani, neandertalac, zvaću ga Ninoslav, sedi u kupatilu, instalirao sam mu u kupatilu malu pećinu. Nekako mi je žao: držati neandertalca u običnom kupatilu, bez tračka pećine! Svakako to ne bi bilo u skladu sa važećim propisima UNESCO-a o odnosu prema zaslužnim precima čovečanstva. Drži on baklju u ruci, zinuo  i uživa u slikama na zidu pećine. Koje su njegovi preci pitekantropusi crtali.

A tek moj praprapradeda Milentije (verovatno sam imao nekoga sa tim imenom; i bez DNK analize znam da je on, po porodično plavim očima) sedi kraj ognjišta na terasi, i priča priče komšijama iz svoj edimenzije, koji su se okupili ukrug. Izvorne narodne priče, koje su se prenosile sa kolena na koleno. Sa levog na desno, i suprotno. Ne galame mnogo, tako da se ne bojim da će komšija, iz moje dimenzije, a  odozgo, da reaguje.

U trpezariji sam smestio ruskog grofa Salatova, on čita Tolstoja. Doneo sam mu jastuče od sunđera, natopljeno specijalnom mirišljavom vodom, za ovlaživanje prsta kojim okreće stranice pri čitanju Tolstojevih romana. Grof je to, ne koristi on obične načine za ovlaživanje prsta kojim se okreću stanice knjige.

 

Šta se vidi iz priložene dokumentacije?

Da svi nečim ispunjavaju slobodno vreme!

Da imaju, tj. da su imali: prirodno slobodno vreme i prirodne sadržaje za ispunjavanja slobodnog vremena.

Prirodna vatra. Prirodna pećina. Prirodna priča uz ognjište. Pa... i Tolstoj je dosta prirodan sadržaj. Posebno ako je knjiga sa prirodnim kožnim povezom. Dodatno, grofovi su često knjige čitali napolju, u prirodnom ambijentu, u cvetnjaku, na poljani. Ovde je grof igrom slučaja čitao u mojoj trpezariji, koju sam prilagodio kao separe ruskog dvorca, onako, na brzinu, koliko da nam posluži dok ne napišem ovu priču.

To je to! Oni su svi OK. Bili, dok su bili živi.

A gde sam ja?! Šta sa mnom?!

Ja bih da se izuzmem, jer nisam baš sasvim u ovoj priči. Kao što se kaže u nekoj Verdijevoj operi: „Ja nisam odavle!“

I, kao što rekoh na početku, iako sedim za lap-topom - ja sam ipak Bela Vrana Koja Sedi. Što znači da nisam odavle. (Objasniću u sledećem nastavku...)

Ovde su u priči ljudi koji me okružuju. U priči su ljudi Crne Vrane Koje Sede, pred televizijom, pred kompjuterom, koji, između ostalog, imaju i svoje slobodno vreme.

Z., stariji ženski lik iz mog stana. Pred televizijom odsedi osam do deset sati. Često je život natera da u dnevnu sobu donese plato sa hranom, da je stavi na stočić uz ugaonu garnituru, i da tu doručkuje, ruča, večera... Marljivo prati sve što se daje na kanalu koji je u fokusu njene pažnje. A kod nas postoji neka TV Pink, a na njoj, sve neko šarenilo, da ne znaš šta pre od tog šarenila da pogledaš; tv-šarenilo, tv-vašar, itd.. U stručnoj literaturi se taj fenomen doslednog svakodnevnog višesatnog sedenja pred tv-om naziva - „TV ZABLENUTOST“.

Rođak M., nije u ovom stanu (još bi nam on falio!), mlađi je, ali - slična teška životna priča, ista dnevna norma od destak sati marljivog nesebičnog konzumiranja televizije. Doduše, njegove duhovne aspiracije su na višem nivou od TV Pinka, ali, on ima drugi problem, jer je naštelovao svih 50-ak kanala kablovske tv, pa se onda obično teško emisiono situira, teško se usidri u adekvatnoj emisiji. Čest mu je uzdah: „Eh, ovo je baš bilo bez veze. Samo sam gubio vreme gledajući!“ Tj. izgubio je dragoceno vreme, koje je mogao da posveti nekoj drugoj emisiji. Doduše, kada ima važnijih sportskih događaja, onda nema dileme.

I razni drugi primeri diljem Balkana i diljem planete.

A tek kompjuter i internet...!

Tek tu ne smem ni da započinjem, jer bi okvir za editovanje teksta kolabirao! Retki su oni koji se ne okače na fejsbuku i satima stoički vise. Kod nas se uveliko umesto „doviđenja“ kaže: „Vidimo se na ’fejsu’!“

Ili ’fejs’, ili neki ćoškovi i ćorsokaci gugla, ili neki od ekskluzivnih sajtova... A ima ih, i za automobile, i za ribarstvo, i za astronaute, i za odevanje, i za svlačenje, i za čerupanje...

 

A gde sam ja, kad ponekad presedim i po oho-hoj za lap-topom?!

Kao što rekoh, druga je to priča, koja tek dolazi na red.

Ali, nezavisno od te druge priče: U SVETU DUALNOSTI SVE SE MOŽE ISKORISTITI ILI ZA DOBRO ILI ZA ZLO! Tj. na korist ili na štetu, i sebe samog, i drugih. Zavisno od samog čoveka.

Zato ja mirne savesti iskuckavam tekstove za „Magikus“.