S. ustaje, trči, putem, na posao. Tamo: gužva, jurnjava sa popunjavanjem gomile papira za administraciju, male i velike svađe sa kolegama. Posao je u redu, misli ona, samo kada bi kolege bile odgovornije...

Juri kući, putem... Sprema ručak, posprema u kući, dočekuje goste... Oseća, sve je to lepo, kada se spremi, sredi... Da je samo da joj neko pomogne...

Pa opet ide putem, dođe do raskrsnice, pod pravim uglom, ide roditeljima, koji su sami, da malo popriča sa njima, jer im je dosadno...

Vraća se kući, kada dođe do raskrsnice, na njoj stolica. Iz S. sve jači glas odjekuje: “Stani, sedni, stavi prst na čelo! A gde si ti?!” Glas joj stvara naboj i, samo što je pomerila stolicu u stranu, da bi prošla, ona, S., se rasprsne na komadiće. Koji se ponovo polako sklope u mozaik,  u svetu poznat kao S. I - nastavlja dalje svoju životnu žurbu.

Dođe kući, obavi planiranu svađu sa suprugom, oko kupovne novog “renoa”. Svađa nije baš prijatna, ali - lepo je imati novi “reno”.

Trči dalje, putem, ka ustanovi u kojoj ostvaruje dodatne prihode... Suviše zamara sve to, ali, oseća, lepo je imati dodatnu sumicu novca, ona je slađa od one redovne. Jer su svi oko nje “alavi” za novac, što im više daje, veći su im apetiti.

Ide suprotnim putem, do sinova, koji su na studijama, imaju svoje posebne stanove, trči, da im da im da novac za trošak, želi da im priušti sve ono što ona nije imala dok je studirala...

Vraća se putem, na raskrsnici - taburet, opet buja glas u njoj: “Stani, sedni, stavi prst na čelo! A gde si ti?!” Stegne zube, šutne taburet, napregne se, da ne čuje glas, opet eksplodira, opet - treba vremena da se sastavi u osobu koju svet zna kao S. Opet - juri, žuri, trči...

Putevi kojima se kreće sve se više TROŠE, sve više utanjaju, kao da po njima kopa rov. Već joj se jedva vidi glava. Već joj je i sve manje svetlosti, u tim putevima-rovovima. Sve joj je mračnije na njima-u njima, ponekad jedva vidi kuda gazi, sapliće se o kamenje.

I dalje je dosadno često na raskrsnici dočeka neki od rikvizita za sedenje (stolica, tronožac, fotelja, ugaona garniture, hoklica...), odjekne glas iz nje, ona se rasprsne, pa se sastavi...

Mada, glas je sve slabiji, jer, srećom, uvežbala se u tome da ga prigušuje. Više i ne čuje glas, samo njegove vibracije izazovu ekploziju.

I - nikako da stigne da vidi, kada dođe do te raskrsnice, da su se na njoj svi putevi sakupili u dva puta koji se ukrštaju pod pravim uglom, formirajući krst...