Danas odlaze.

Tridesetšest godina živeli u istom gradu, četrdeset godina poznansta.

Nas troje. Lepo letnje sveže veče. Večera u restoranu. Nije bila obična. Nije bilo smeha kao nekada, a ni hrana nije prijala.

Zajednička putovanja tamo daleko i blizu, izleti, rađanja, čekanja, rođendani, Nove godine, venčanja,..odgoj dece..sahrane, krize, radosti, problemi....poneki nesporazumi..delili dobro i slabo...

Sinoćni rastanak nije bio običan uz smeh i pozdrav. Ni zagrljaj sa Njom i Njim nije bio topao ili se je samo tako činilo.

Tri sata... na neki način rastanka posle četrdeset godina prijateljstva.

Nismo se rastali sa ustaljenim pozdravom: čujemo se, ...ili videćemo se, javi se ako ti nešto treba, dođi trebamo te...ili.. dolazićemo, dolazićeš...niko od nas to nije izrekao.

Svi troje smo držali neotvoren poklon...i još uvek mi stoji neotvoren. Inače kao i većina, sa radošću uvek odmah pogledam...Možda ću ga otvoriti kada ovo ispišem...možda kroz dva sata....sutra ili uopšte neću.Kada sam imala dvadeset godina na jednom rastanku nisam želela primiti poklon...i evo ponovilo se, da dar od prijatelja ne mogu otvoriti. Zašto? Ne znam?

Danas odlaze živeti u drugi grad, ni blizu ni daleko...tako blizu.. a tako daleko. Život je lep a ponekada i razžalosti.

No, to nije razlog, da danas ne napravim mešanu salatu za zimu, uz pomoć Goranovih pesama.

Danas je novi dan.

 

za naslov članka se nisam mogla odlučiti. Rastanak.. rastanak prijatelja.. poslednja večera (to bi bilo glupo :) prijateljstvo?..hvala?