************************
„Mnogi moji pacijenti imali su prilike da vide pacijenta u grupi kako ulazi i izlazi iz akutnog psihotičnog stanja (nefunkcionalan Odrasli) i slobodno ispoljavanje mnogobrojnih halucinacija (dominacija zastarelog Deteta). U grupi oni su posmatrali i slušali pacijente koji su živo halucinirajući opisivali Roditelj-Dete dijalog koji je pacijent doživeo kao autentičnu pojavu. Ljude sa oslobođenim Odraslim ne uznemiravaju ovakva ispoljavanja prolaznog mentalnog poremećaja. Oni su spremni da pruže pomoć, utehu i milovanje.“
„Oslobođeni Odrasli zna da je bezbedno prestati sa igrama.“
************************
Prema mojim kriterijumima, TA je inspirisana OPD-silama. Ona bira put koji svesno izbegava obe lažne krajnosti: elitizam i populizam. Nju karakteriše ono što Tom Crux naziva pozitivnom svesnošću. Suočavanje sa (bolnom) istinom i prevazilaženje negativnog osećaja zauzimanjem generalno pozitivnog stava, odnosno stava pozitivne svesnosti.
Implikacije TA su u stvari prilično neprijatne: u našem prirodnom (normalnom) načinu funkcionisanja mi ne posedujemo integrisanu svest, naša ličnost je sastavljena od brojnih delića nastalih mehaničkim podsticajima spolja i (emocionalnim) reakcijama na njih, sakupljenim u nekoliko funkcionalnih celina (čija je celovitost veoma upitna). Većina naših reakcija je neautentična i mehanička, otuđena od percepcije aktuelne stvarnosti i vezana za neke stare ’snimke’ napravljene ko zna kada. Naš racionalni um se prečesto pokazuje nedelotvoran naspram „činjeničnog materijala“, a makar i najjednostavnija analiza će pokazati da ono što nazivamo racionalnim i logičnim u stvari nema nikakve veze sa obradom dostupnih podataka i logikom, već predstavlja usklađivanje stvarnosti sa daunlodovanim Istinama, nasleđenim od naših brojnih autoriteta, i selekciju svih informacija (diskaunt) koji te Istine dovode u pitanje. Naša moralna načela ne počivaju na svesnom/osvešćenom sopstvenom pogledu na svet, već na međusobno protivurečnim vrednosnim sudovima koje smo pokupili kao apsolutne moralne istine od svojih mnogobrojnih Roditelja.
Igramo složene psihološke igre i svesno ili manje svesno povređujemo ljude oko sebe u pokušaju da zatomimo osećaj izolovanosti i nedostatnosti.
Po mom mišljenju posebna vrednost transakcione analize leži u činjenici da se ona ne bavi samo čovekovim unutrašnjim svetom, već sagledava čoveka u njegovom dinamičkom odnosu prema sebi i svetu oko sebe – uočljivom tokom transakcija/interakcije sa drugima.
Tomas Haris definiše igru kao primordijalni greh, trenutak kada se „učini prvi prikriveni potez protiv drugog čoveka da bi se smanjio teret nisam OK.“ TA pojam „koristi“ doduše određuje malo drugačije od našeg uobičajenog poimanja korisnosti. Psihološka korist znači pobediti u igri. Igra može biti na ovaj ili onaj način i autodestruktivna ili usmerena ka tome da se potvrdi negativan životni scenario. Naravno, nisu svi „grešnici“ podjednako beskrupulozni igrači.
Kakav je naš odnos prema sebi i drugima?
TA-analitičari navode opsežan dokazni materijal koji ukazuje na preovlađujuće nagomilavanje nisam OK – osećaja u detetu. „Vrlo rano svako dete dolazi do zaključka: „Ja nisam OK.“ Ono takođe donosi i zaključak o roditeljima: „Vi ste OK.“ Ovo je prvi rezultat njegovih večitih nastojanja da da smisao sopstvenom postojanju i postojanju sveta u kome živi. On se zauvek registruje u svesti čoveka i uticaće na sve što on radi. Pošto je to odluka, ona se može promeniti drugom odlukom, ali ne pre nego što se shvati.“
„JA nisam OK“, „nije u redu biti JA“, odluka rano doneta u detinjstvu, osećaj nedostatnosti, obeležava celokupno postojanje većine ljudi.
JA nisam OK, TI si OK ne treba shvatiti u smislu vrednosnog suda, bilo kakve svesne racionalne procene sebe i drugih ili mišljenja. Ovo je odluka koju donosi Dete i ona je doneta na osnovu nagomilanih osećaja.
Verovatno je teško prihvatiti da je u Detetu čak i nežnih roditelja punih ljubavi nagomilano toliko negativnih osećaja. Možda bi na ovom mestu bilo korisno razmotriti neka paralelna istraživanja:
„Prema definiciji traumatičan događaj, bilo da je objektivno tragičan ili ne, otvara u umu prostor za doživljaj naše suštinske bespomoćnosti i moguće smrti. Traumatičan stres je toliko nadmoćan ne zato što je sam po sebi veliki – jer on to ne mora biti za posmatrača – već zbog određenog značenja koje ima za pojedinca. (...) (Sledi odličan primer dva skakača sa padobranom, kojima se događa da se padobran ne otvori. Prvi, iskusan letač, uživa u letu znajući da će se uskoro otvoriti rezervni padobran, za drugog, potpuno neiskusnog, ova epizoda predstavlja pravu traumu, verovatno najstrašnijih tridesetak sekundi u životu. prim.prev.).
„Postoji izuzetno velika grupa ljudi koji ne poseduju gotovo nikakvu istoriju događaja u kojima su učestvovali, bukvalno nikakve šanse da zaštite same sebe i minimalno znanje o sebi. To su deca, naravno. Usled nedostatka njihovog iskustva o svetu, deca su mnogo više traumatizovana nego mi. Okolnosti koje u odraslima proizvode blagu nesigurnost, mogu lako da generišu samrtni strah kod dece, jer mladi još uvek nisu stvorili za sebe upotrebljiv „okvir za interakciju sa svetom“. Ovaj privremeni nedostatak je jedna od najbolnijih i najopasnijih konotacija izraza „detinje nevinosti.“
Kada sam imala tri godine, same slike vuka u verziji Bambija u Little Golden Books su izazivale strahovit strah u meni. Sada, posle neprocenjivog broja susreta sa slikama, pričama, šumom, oštrim zubima, iznenađenjima i mojim sopstvenim strahom i čak istinskim sivim vukovima, koji nisu bili tako strašni, ista slika u meni ne budi nikakvu emocionalnu reakciju, sa izuzetkom lake nostalgije. Kao odrasli retko smo sposobni da procenimo punu meru rane naivnosti. Mala osoba mora bukvalno sve da nauči: imam deset prstiju, voda je mokra, moja igračka pada dole a ne gore. I kakva je ova planeta, ova na koju sam sletela.
(...) Stvar je utoliko bolnija za mlade, što nezreli kognitivni kapacitet ranog detinjstva čini teškim, ako ne i nemogućim, da se u narativnoj formi artikuliše iskustvo. Malo dete nije u stanju da napravi refleksiju nad njime i izvuče smisao iz traumatične epizode, da je koherentno ispriča nekome, ko mu može pomoći da uhvati reči i značenje onoga što se dogodilo. Čak i nesrećni početnik, skakač sa padobranom, može razumeti šta mu se dogodilo, može da složi priču u svom umu, da nađe olakšanje, pričajući drugima, možda tokom nekog vremena opsesivno, o trideset najstrašnijih sekundi u svom životu. Ne postoji takvo olakšanje za malo dete, koje će patiti od posledica traume u bespomoćnoj tišini i pamtiti svoja iskustva preko osećanja i reakcija tela, pre nego preko reči.“
(Slede tri primera snažnih ranih trauma, koje bi svaki odrasli smatrao potpuno svakodnevnim događajima i verovatno smatrao da one imaju slične posledice i na dete. Detetov doživljaj sveta je potpuno drugačiji. prim.prev.).“ Martha Staut: Myth of Sanity, Divided Consciousness and the Promise of Awareness
Osnovni stav, JA nisam OK, TI si OK, ne mora da isključi dobro mišljenje Odraslog o sebi. Međutim, koliko god pozitivno i utemeljeno ono bilo, Odrasli u svakom trenutku može biti preplavljen reprodukcijom starih snimaka, koje ne doživljavamo kao stare, mehaničke navike, zastareli doživljaj sveta i reakcije na njega, već kao integralni deo svoje ličnosti koji ne dovodimo u pitanje. Koliko smo samo puta rekli ono „što nismo mislili“ ili uradili nešto za šta smo znali da nije dobro za nas, jer „nismo mogli drugačije“.
bglavac
irida
edin.kecanovic
