pisci@googlegroups.com

(stiglo mailom)

Za knjizevnost.org piše: Vanja Miljković

U Srbiji, tvrde kritičari, ima nekoliko stotina književnih nagrada. Imamo li u vidu masovnu produkciju, moglo bi nam se učiniti da je i to malo. Ima li grada koji bar simboličnom nagradom ne doprinosi domaćoj pesničkoj sceni? Paradoksalno je što je žanru koji u Srbiji nema brojnu čitalačku publiku posvećena takva festivalsko-nagrađivačka pažnja. U takvoj močvari neke manifestacije, još uvek čuvaju svoj dobar glas, koliko-toliko.

            Smederevska pesnička jesen, očekivalo bi se zbog svoje duge tradicije, predstavlja jedan od takvih festivala. Ipak, pogledajmo ovogodišnjeg laureata:

ZLATNA STRUNA 2008.

Zoran Milosavljević, Jelinac

Nešto između

Koža je čudesna tvorevina,
moj unutrašnji prostor
vidim ga.
Odrana s moje ruke
postaje metafora,
ukočena fotografija,
ogledalo između dva sveta,
membrana moje svesti,
filter duše,
stražar bez čije dozvole
ništa ne ulazi
niti izlazi iz mene.
Ona je moje pamćenje, jezik i govor,
arheologija mojih dodira,
kraste i ožiljci
sa suzama u očima.
Okrećem nevidljivu stranu kože
što gleda u moju unutrašnjost,
usta ne zatvara
otkriva moje tajne račune,
moje dno.
Iz kapi znoja primetih
kako se šizojedno muči,
da li je deo mog spoljašnjeg

ili unutrašnjeg sveta?

(tekst pesme preuzet sa sajta http://www.meta-fora.com/2008/11/smederevska-pesnicka-jesen-2008/)

Priča se da je ova pesma odabrana kao najbolja u konkurenciji od sedamsto pesnika. Do čitalačke javnosti nije došlo obrazloženje žirija, pa ćemo posvetiti ovim stihovima desetak minuta. To će biti dovoljno da bismo videli koliko je ozbiljno žiri tradicionalne Smederevske pesničke jeseni shvatio svoj posao.

***

1. Osnovni motiv je metafora kože, koja dobija značenje granice individue i spojašnjeg sveta. Ovakav postupak spajanja čisto fizičkog, materijalnog, sa duhovnim, apstraktnim nije ništa novo i ništa neobično. Može se, štaviše, reći da je ova pesma primer jednostavnog nizanja takvih spojeva, pa  duša ima filter i svest ima membranu.

2. Lirski subjekt osnovni motiv ne produbljuje, ne razvija ga i o njemu ne razmišlja. Koža od početka do kraja pesme ostaje ,,membrana" i ,,ogledalo između dva sveta". Na početku on konstatuje da je koža granica spoljašnjeg i unutrašnjeg, pa, potpuno nemotivisano, sam sebi objašnjava da je to tako. Postupak je, dakle:  1. lirski subjekt na početku pesme daje celovit osnovni motiv; 2. lirski subjekt do kraja pesme isti motiv varira; 3. lirski subjekt na kraju pesme, u formi pitanja, ponovo iznosi početnu misao. Jasno je da je čitav misaoni put pesme pogrešno usmeren - do kraja pesma ostaje ista, njeno pevanje će utihnuti u istom tonu u kome je i počelo, a tokom svog trajanja taj ton nije ni jedanput promenjen.

3. Pogledajmo sad stihove:

Odrana s moje ruke
postaje metafora,
ukočena fotografija,
ogledalo između dva sveta,
membrana moje svesti,
filter duše,
stražar bez čije dozvole
ništa ne ulazi
niti izlazi iz mene.

Pesnik i ovde pravi ,,tehničku" grešku. Stihovi su građeni na principu metafore. Jedna od karakteristika poetskog jezika je poigravanje sa značenjem, a lepota poezije leži u otkrivanju tog ,,pomerenog" značenja. Pesnik nam ovde pre nego što ,,poigravanje" otpočne daje autoreferencijalni ,,ključ" kojim ćemo ,,otključati" dolazeće stihove. Taj ključ je suvišan i potpuno nemotivisan i neefektivan - pesnik unapred poručuje da je koža u njegovim stihovima metafora. Potom slede metafore (fotografija, ogledalo, membrana, filter, stražar). Tu će pesnik učiniti jos jednu grešku - nagomilaće metafore koje su samo varijacije iste ideje: koža je granica izmedju spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Prva metafora (ukočena fotografija) ostaje poprilično nejasna - da li je pesnik, ne razmišljajući mnogo o izrazu upotrebio pleonazam da bi popunio stih? Drugu i poslednju (ogledalo i stražar) možemo tumačiti kao dopunjenu informaciju (ogledalo kao reflektor spoljašnjeg i unutrašnjeg i stražar kao personifikacija kože), ali središnje metafore (membrana, filter) ničim ne doprinose osnovnom motivu.

4. Slede stihovi:

Ona je moje pamćenje, jezik i govor,
arheologija mojih dodira,
kraste i ožiljci
sa suzama u očima.

Koža je u prethodnim metaforama od svog osnovnog značenja vec krenula, poprilično nevešto, ka pomerenom, apstraktnom, duhovnom značenju - postala je označitelj granice individue i sveta. Sada se, međutim, koža ponovo vraća svom osnovnom značenju. Asocijativno se na motiv kože nadovezuju motivi dodira i ožiljaka. Posebno je zanimljivo zaustaviti se na stihu ,,arheologija mojih dodira" - da li je upotreba pridevske zamenice moj pesnikov jezički propust ili pesnik hoće da nam kaže da njegova koža pamti samo one dodire koje je sam sebi uputio. Ništa manje nisu interesantni sledeći stihovi - kraste i oziljci kod pesnika imaju suze, i to u očima. Ostavimo sad po strani to što kraste imaju suzne oči i pozabavimo se samo konotacijom upotrebljenih leksema - kraste, ožiljci, suze: ne samo da u nabrajanju pesnik koristi delimične sinonime (kraste i ožiljci) već im pridružuje i leksemu koja je asocijativno već povezana sa njima (suze). Donosi li u ovom nizu ijedan član išta novo? Ponovo nemotivisano nagomilavanje. Biće da je u oba slučaja u pitanju nedovoljno bavljenje jezičkim slojem pesme.

5. Lirski subjekt na kraju pesme pitanjem otvara nemotivisanu dilemu:

da li je deo mog spoljašnjeg

ili unutrašnjeg sveta?

 - budući da je već konstatovao da je koža ogledalo, granica, filter pa kao takva mora pripadati i unutrašnjem i spoljašnjem. Ovaj postupak bi bio opravdan da je i nas, kao čitaoce, pesma svojim tokom ubedila da je osnovna misao pogrešna. Formalno, u drugom stihu lirski subjekt jeste rekao da je koža njegov unutrašnji prostor, pa je pitanje na kraju, sa te strane, opravdano. Ali sem te usamljene konstatacije, nigde u pesmi lirski subjekt više ne insistira na tome da je koža isključivo unutrašnji svet. Kroz celu pesmu on svoju osnovnu misao o koži kao granici potvrđuje nagomilavajući u velikoj meri sinonimne slike da bi na kraju, umesto lirske kulminacije, postavio pitanje koje nas vraća na početak pesme. Ovakva inverzija (u centralnom delu pesme odgovara nam na pitanje koje će postaviti na kraju pesme) stilski nimalo ne doprinosi pesmi, čineći njenu strukturu nedovoljno razrađenom i labavo osmišljenom. Čitalac stiče utisak, čitajući poslednja dva stiha, da mu se pesnik potajno ruga, pošto mu umesto efektivnog završetka verbalizuje pitanje na koje su svi prethodni stihovi pokušali da odgovore. Poredeći prva dva i poslednja dva stiha vidimo da krug pesme jeste zatvoren, ali poredeći te stihove sa ostatkom pesme, shvatamo da sadržina kruga nije u saglasnosti sa početkom i krajem. Početak i kraj temelje se na ideji da je koža unutrašnjost, dok svi ostali stihovi dokazuju da je koža granica. Ovakva neusaglašenost rezultat je neosmišljene kombinacije asocijativnih slika i izražajnih sredstava.

6. Na kraju, primećujemo da osnovni motiv nije razrađen već su na njega asocijativno nadovezivane metafore. Pesnik nije obratio dovoljno pažnje ni na značenjski redosled tih metafora, ni na njihovu funkciju. Svoj pesnički zadatak izneo je u formi pitanja na samom kraju pesme, ne uviđajući da tako remeti njen misao tok. Pesnik je, možemo slobodno primetiti, jezički nesiguran - pokušava da stvori pesničke slike spajajući pojmove na relaciji materija : duh i konkretno : apstraktno, a pritom ne vodeći računa o značenjskim promenama. Zaključak bi mogao biti da je pesma u jezičkom sloju - loša, u značenjskom - siromašna.

***

Desetak minuta posvećenih ovoj pesmi dovodi, kao što vidite, do poražavajućih rezultata. Koliko je cenjeni žiri onda proveo nad ovom pesmom i šta ih to kvalifikuje da odlučuju o nagradi Zlatna struna, čiji je prvi nosilac bila Vesna Parun? Da li se ovde radi o srozavanju profesionalne etike ili je žiri imao neka druga književno-teorijska merila, verovatno, nikada nećemo saznati - jasno je ipak da se o Zlatnoj struni više ne može govoriti kao o uglednoj pesničkoj nagradi. Domaća močvara je još „bogatija"!