Svet ovaj, 
u stvari, i nije
tako rđav i zao, 
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Svuda je jednako suton
na sve stare krovove pao,
al nekom sutra svane,
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem  beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam 
potajno
to vrelo,
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,
i bude najcrnje veče,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo, 
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima, 
umeti da niko ne zna
bar komadić tog nečeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

ako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
Sa manje briga,
samoće,
plača,
straha
i tuge,

I svaki put kad budeš 
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.




Miroslav Antić