Šiblje raste u šumi, i uz, i ispod drveća,

a i drveće - raste kako gde koje stigne,

gde stigne, tu izraste, te tera u visine,

posle se u šumi bore, koje će da izraste,

u veću visinu, da bi imalo svetlost, da bi -

opstalo. A onda, i korov raste, baš svuda,

na sve strane, svuda gde stigne, gde se seti.

Mi kažemo za prirodu da je lepa, da je sve,

posebno sve tamo gde se čovek ne meša,

sve - lepo. A postoji i ono što čovek uradi,

zasadi, zaseje, o čemu onda brine, da raste,

da se razvija... I čovek ga spakuje, uređeno

sadi i seje, sve pod konac, sve u poretku,

pa kada drugi čovek, komšija ili rođak,

ili neznanac neki, prođe tuda, gde sve to

posejano, zasađeno, uređeno, sređeno,

nigde korova, nigde šiblja, nigde ničeg,

osim zasađenog i zasejanog, onda taj drugi,

divi se, kaže: "Kako je to lepo! Baš lepo!".

Da su tu korov i drač - bilo bi ružno, i još -

zapušteno... Tamo, gde je sve u prirodi

netaknuto, korov i drač su deo prirode,

prirode lepe, ovde oni samo naružuju...

Sve u svemu, nešto malo kanda tu škripi,

u netaknutoj prirodi, ili u nama, sa time,

kako vidimo i shvatamo njenu lepotu.