Pišemo, svi, ovde...

I mnogi drugi, drugde.

Uporno, svakodnevno.

Svoje pozitivizacije.

Da li baš neko i pročita  

svaki naš zapis,

da li stavi prst na čelo,

nad njim?

Pa onda,

ako i pročita,

i zamisli se,

šta sa tim mnoštvom zapisa,

kojih je vremenom sve više...?

 

Uzmimo drugačije:

da mi imamo potrebu

kao i berberin cara Trojana.

Uzmimo da je svaki naš zapis -

zadovoljavanje te potrebe,

a da se u mentalnoj sferi Zemlje,

iz naših zapisa,

umnožavaju svirale,

koje pesmom:

“Sviće! Sviće! Sviće!”

pomažu planetarni preobražaj.

 

A mi da na Zemlji

svetlosni vitezovi Novog Doba,

u tami kolektivne svesti

s mukom održavamo plamen baklji,

koje će se uskoro u ključnom trenutku,

zapahnute energijama

galaktičkog Velikog Talasa,

međusobno povezati,

i buknuti u svetlosni požar

koji će neutralizovati

tamu kolektivne svesti.

 

I onda ćemo mi da zapevamo,

u novoj fizičkoj ravni:

“Sviće! Sviće! Sviće!”

 

Podsetnik

U priči o caru Trojanu, njegov berberin je primetio da on ima kozje uči.

Nikome, naravno, nije smeo to da kaže, da se ne bi pročulo, jer se znalo da jedino on to može znati.

Trpeo on u sebi to saznanje, trpeo i trpeo...
A onda, jednog dana, ne mogavši više da izdrži, iskopa u zemlji rupu i njoj šapne: “U cara Trojana kozje uši!”

U desi mu se olakšanje.

Međutim, iz te rupe iznikne zova, od koje su čobani napravili svirale, koje su, kada se u njih sviralo, davale zvuk: “U cara Trojana kozje uši!”

Mi učestvujemo u takvoj jednoj priči svojim, na “Magikusu” i drugde “zakopanim” pričama.

U MENTALNOJ SFERI ZEMLJE, što mi, ZA SADA, ne vidimo, svaki od tih pozitivizujućih zapisa, daje plodove, koji pomažu dolaženju promena na Zemlju.

Kao što kaže Dobriša Cesarić u pesmi “Slap” (otprilike): da duga iznad slapa sija, doprinosi i moja sitna kap.