Iz literature znamo, postoje svetlost i tama.

Ko je u skorije vreme imao susrete sa njima,  

primetio je, svakako, da se one smenjuju:

niti traje samo tama, niti ima samo svetlosti.

Ili, takođe zanimljivo, gde ima tame nema -

svetlosti, i suprotno, po čemu zaključujemo,

da one isključuju se. Ili, možda jasnije rečeno:

svetlost se samo, po dogovru, povuče, načas,

onda to što ostane - tama je, jer tama NIJE,

kao što svetlost JESTE, jer ona se može, da,

može se uhvatiti, tama ne, mada nam deluje,

ponekad da bude, gusta kao testo, ali to je...

neko testo kojeg nema, jer je ono tu zato,

što svetlosti nema. I čemu cela ta priča?

Da zamislimo se: zašto se bojimo senke,

koju svetlost baca iza nas, kada senke nema,

ona nam je tu kao obmana nemanja svetla,

jer njega ima te ima, samo se povuče, tek,

da nas nauči nečemu, da nas nauči svojoj

vrednosti. Zašto onda mi, drvljem i kamenjem,

na obmanu i senke koje nam daruje svetlost,

time što se malo izmakne iz našeg vidnog polja,

sa namerom poučavanja i rasta, u korist našu?

Zašto da negodujemo i borimo se protiv tame?

Sazrimo za ugao: pa svelost i stvara tamu,

zahvalni smo svetlosti za tamu, što nam njome,

sebe bolje objasni i dopusti nam kroz nju -

iskustva, koja bez nje ne bi nam se desila.