Prohodali smo tako kamenite pute
Susretali Duše mnoge... samilosne... ljute...
Zaostajali ponekad kao janje za stadom
U potrazi za okriljem skrivali se kradom.

Križale se često ceste nam neznane
Mirisom opijali plodovi što na krađu mame
Tražili smo u daljini prijatelja znana
Putovali po Beskraju ...
Tražeći nešto  što duševna je hrana.

Već na izmaku svih tjelesnih snaga
Kad posustajemo, jer ne nađosmo traga
Tajanstvena Vrata pronalazimo što čekaju Tragače
Sjećanja tad naviru, budno srce skače.

I stojimo tako pred Vratima ovim
Nije nam jasno, da pred iskušenjima smo novim
I koji Ključ nam treba da otvore se ona
U glavi nam udaraju na uzbunu zvona.

Toliko blizu, a najdalje do sada,
Preko trnja i kamenja dođosmo do praga
I ponovno nam nije jasno, kako Ključ nam Duša nosi
Već plačemo jer umorni smo... ranjeni ... i bosi...

Iza Vrata tihi šapat dopire do Duše
Dovoljno je toplo srce i prepreke se ruše
Ono što nas tamo čeka nek' ostane mala tajna
Prikrivena ,kao noćna,

Treperava zvijezda  sjajna...

(safiris.blog2006)