Zatvaram latice lotosa

 pred  srebrnom Lunom 

 koja me davno dotakla

 svojim sjajem

 i puštam tugu

 da zaustavi zoru novog jutra,

 koje će zaboraviti

 svetu zmiju Apep

zlaćanu, divnu

 koja me do tajne stvaranja

dovela, 

 zagrljaj mi darovala

 a onda se izgubila...

 Da li je u dubinama moga korijenja skrivena

 u močvari tamnoj

 ili se u Sunce zaljubila

 pa ognjem

 njegov oganj obavila?

 O, suzama dozivam vječno NIŠTA

  da  operu sve oblike postojanja

  i izbrišu sve boje

  u koje zjene prevarene

 vjeruju da postoje...

  Neka me tama zagrli

 jer sreća je trajala samo tren

  a punina ljubavi kratko

 kao udah i izdah...

 Između toga

  samo srce

 začuđeno varljivošću vremena

 zaustavlja otkucaj...