Sužanj srca svoga srditoga
Kasna je noćna ura,
noćas iz mene progovara bijes
i potpuno se prepuštam
zapljuskujućim valovima, usnuo nisam sve unazad do velikog praska,
nek se zemlja raspukne
po šavovima ponornice njene
po proplancima i obroncima,
maljem orijaškim,
nek središte bude na obolu elipse.
Ja vrištim jezivo kad nemogu
i padam ničice do skeleta krvavih koljena
kad nezanam,
dođi o veliki ognje
i pospremi dušu terevenčenu
u pakleni rovaš,
dušu bez svrhe i cilja duhovno bančenje ,
birtija mi je domovina
Ko je u srcu tužljiv
taj je sa britvom družljiv,
bolno potresni ožiljci upozorenja
svuda po meni,
kvragu ne privlačim pozornost
vakum i besmisao
sažaljenja i slave,
nikako da izbijem uvrnuti odraz iz glave
s kojim proganja me zrcalište istine.
Uprizorenje sam spoznajnog nasilnika, jednokrilog anđela,
svijetlonoše ugaslih lampinjona,
vodonoše presahnulih ponornica,
najcrnji čovjek na svijetu,
što iznutrice riga od gađenja.
Ja žongler moraliteta
stojim iza svojih riječi
i neplašim se mrtvačkih lumina
nek dimom svojim ih nose
i pretvore u jauk
razumljiv svima
i onim još ne otkrivenima,
što svemirom lutaju brodovima,
svim mornarima nezemljanima;
nek se pretvore u najrazornije oružije
plima krvi i veselja
propast svijeta
opsceni sakrament
bit će mog neživota testament