Često, kad koračam

po seoskom putu,

kraj starog duda

što kraj puta raste,

u vunenom kaputu,

s kapom na glavi,

potražim gnijezdo

što su svile laste.

 

Tu, ispod gnijezda

što već godinama

na istom mjestu stoji

zagrlio sam te prvi puta.

Dotaknuo ti kosu

svojim promrzlim usnama

i mislio, mislio zaljubljeno

da ništa osim nas

na ovom svijetu ne postoji.

 

Al' život ne piše

samo romane

već i sate

i minute kroji,

odavno ja ne

mislim na te,

ni mjesece, ni dane,

već dugo ne brojim.

 

Otišli smo svatko

svojim putem,

ko' da nikad

nismo bili znanci.

Sretnemo se, ponekad,

u nekoj gradskoj ulici,

 mimoiđemo se

 kao da smo stranci.

 

Samo naše selo

pamti prošle dane

i kraj duda starog

probuđene strasti

prvih ljubavi,

prvih poljubaca,

nekih mladih cura

i nekih malih klinaca.

 

Kad vjetar zašušti

lišćem starog duda

pokoji će list

nebom poletjeti.

U šuškanju njegovom

možda ćeš razabrati

priču o jednom selu,

jednoj mladosti,

i o jednoj prvoj ljubavi!