Na obali rijeke,
što hirovito teče,
jednom je netko
posadio hrast.
Uz kišu i vjetar,
stablo je raslo,
vinulo grane
visoko u zrak.
Tu ptice su neke
savile gnijezdo,
cvrkutom svojim
uljepšale dan.
Godine mnoge
već sada su prošle,
a stablo tu stoji
praveći hlad.
Svaki se putnik,
što put ga nanese,
pod njim odmori,
utiša glad.
Napoji dušu
iz vode što teče,
pogledom prati
njen brzi tok.
Ponekad poželi
da tu i ostane,
al tjera ga dalje
unutarnji glas.
Drvo nek stoji
i čeka dane
da netko drugi
potraži spas.
bglavac
irida
edin.kecanovic
