Jednom,

 kad mi konačno

prestane biti svejedno

ljubim ili ne,

sanjam ili živim,

imam li srce ili nemam,

kada gavrani na križu tuge

budu kljuvali oči radosti

bića moga,

kada moje rime

izgube svoje ime

i osude ih

zbog patetičnosti

i sladunjavosti,

ja ću kriknuti,

onako,

Jesenjinovski jako,

i potražiti prijatelja Sergeja

u nekom limbu zadimljenom

opijenog od boli i vina,

citirat ću mu svoje strofe čudne

a on će meni svoje,

citirati,

i zaplakati:

"Razvuci, harmoniko,

tupo,al fino,

po tipkama

neka teku svirača prsti,

Pij, kučko

sa mnom vino,

pij, i u čudu se krsti.

Izgrizli te,razvukli psići

dok nisi nemoćno pala.

Šta želiš očima reći

da nećeš po nosu, mala..."

 

Dat ćemo si ruke,

ta ruska, neshvaćena duša

i ciganska moja krv,

popit ćemo zajedno,

jednu dugu, ljutu,

a onda se povući

i samovati,

svatko u svom

kutu...