RAZGOVOR Pitaju me svu večer njegove zenice žedne: »Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno? Uteha što u svete noći pohađa bedne? Je li bilo negde suđeno i neizbežno tebe da volim? Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom? Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti? Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom? Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom? Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne? Jesi li ti kao san moj o tebi dobra? Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne da odagnaju sa čela bore, što ih pobra' idući životom? Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila pobeći ako te se usana mojih takne plam? Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila, ostati zazidan u sebe, i sam do kraja života?« A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane gledajući u sebe bolno i neumitno, i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane; i učini mi se srce odveć sitno njega da voli.