PROROK

Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zjenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu žene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svijet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grijehe gnjusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustreptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Riječima žeži srca ljudi.''

(Aleksandar Sergejevič Puškin)

TI SE NE BOJ VIŠE

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbešnjele vijavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimnjačari dospjeti u prah.


Ti se ne boj više silničke obijesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.
Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospjet' u prah.


Ti se ne boj više munjinoga bljeska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.
Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospjet' u prah.

(William Shakespeare)