Kada je poznah, nebo beše mutno,
Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem.
I mladost moja nije više znala
Za dane strasti i trzanja njina:
U moju dušu njena sen je pala,
Bleda i hladna, kao mesečina.
Glas njezin beše ko muzika tuge:
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladna neba, i na tužna zbogom.
Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.
I mnogo puta, u jutra, bez moći,
Prenem se kao iz olovnih uza:
Ja ne znam šta sam snevao te noći,
Ali mi oči mutne, pune suza.
(Jovan Dučić)
bglavac
edin.kecanovic
