Kada je poznah, nebo beše mutno,

Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;

Jesenje vode šumile zloslutno,

I sve očajno žurilo za mrenjem.

I mladost moja nije više znala

Za dane strasti i trzanja njina:

U moju dušu njena sen je pala,

Bleda i hladna, kao mesečina.

Glas njezin beše ko muzika tuge:

I zato mišljah, u slušanju mnogom,

Samo na prošlost, na jeseni duge,

Na hladna neba, i na tužna zbogom.

Poljubac njezin beše tih i ledan,

Mramorni poljub; a kosa joj plava

Odisala je setan miris jedan

Bokora ruža koji docvetava.

I mnogo puta, u jutra, bez moći,

Prenem se kao iz olovnih uza:

Ja ne znam šta sam snevao te noći,

Ali mi oči mutne, pune suza.

(Jovan Dučić)