Što da ti kažem,

da ne misliš da lažem,

da ne misliš da muljam?

Istinu želiš....

pravu,pravcatu istinu.

Dobro,može....

Hmmm...samo da li  je to meni moguće,

zbog slijepe mrlje u oku,

svima je sve jasno,

samo ja sama  , 

zbog tog mrtvog ćoška,

nekako si uzmičem stalno.

Možda postoji način

da se vinem u visine

i s te pozicije vidim se cijela

ili da pitam ja tebe,znaš li ti,

tko sam to ja?

Taman nešto vidim,

kad učas zamaknem iza ugla.

Potrčim za sobom,

ali nema me više,

već sam se sakrila iza sljedećeg.

 

Taj komadić pazla,

koji nedostaje,

nikako da mi dođe u ruke,

samo se otkotrlja

i nestane iz vidokruga.

Ta vječna igra mačke i miša,

mene sa samom sobom,

iscrpljuje,

ne da mi mira,

ne da, da kažem,

sada je dosta,

tu je kraj mojih nastojanja,

sada mogu odahnuti,

opustiti se,

nema više potrage,

sada sam cijela,potpuna i svoja….Ja